Svu muziku dala sam tebi.
I sve note koje sam znala.
Htela sam da u tišini sveta komponujemo zajedno.
Da u pregršti glasova smisao nalazimo,
Harmoniju dveju duša
Koje su kroz biće govorile o večnosti.
Zamisli samo!
Varijacije melodja
I tvojih i mojih
Sklopljene u ariju.
Zamisli kao I ja.
Lako je
Veruj mi.
Poklonila sam ti pesme.
Svoje pesme,
Sećaš li se?
Na srcu svoga dlana horski otpevane.
Nisi ih čuo.
Uzeo si moje note i iz muzike odneo sklad.
Ništa nisi dao.
Nisam htela da tražim i ćutala sam.
Tako su me vaspitali,
Da ne tražim ništa, a svoje da delim.
Nadala sam se.
U tišini i čekanju nadala
Iako sam još davno naslutila.
Slutila da moje pesme nekoj drugoj pevaš.
Da ih dopisuješ, ukrašavaš i doteruješ
Novim stihovima, u čast njenu.
Muzika se nije vratila.
A zašto i bi kada sam je poklonila?
Svi zvuci postali su odjek jednog.
I sve note su se slile u jednu jedinu
Koju još uvek odsvirati znam.
Samo jednu.
Nazvala sam je po tebi.
Ti.
Dok su sve ostale padale u zaborav
Nadomak tona koji bezvučje maskira
Samo je „si“ uspela da se odupre.
Pružila bi otpor i zatreperila u monotoniji.
Ti
Si
…
Katkad samo…
I tada bih prozborila.
Neki atribut za tebe u jastuk bih prošaputala
Ako bi se milim kroz ogledalo moje sete pokazao.
U suprotnom bih viknula gnevno,
Pa prekorila sebe samu što ti biće mi drago u bunilu vređam.
A znala sam bolje.
Toliko sam znala.
Znala sam da sviram.
Znala sam da pevam.
Da živim sam znala.
A kao da ništa ne znam više…
Ali učim.
Učim da tugujem,
Da plačem i ridam
U tom tonu bola koji još jedino imam.
Bol u noti „Ti”.
Patetična sam, znam.
Samu sebe žalim i kunem.
Dok nešto bolje ne naučim valjda.
I znam da nisam jedina.
U nesreći nisam sama.
Mnoge su muziku zaboravile,
Zaboravile i više od toga.
Mnoge pre mene…
I još će ih tek biti.
Svaka će za nekom svojom sazdanom notom da žali.
A ja sam pak samo jedna
U moru zaparložene muzike
Ukradenih stihova
I srušenih nadanja.
[ratings]
