Put u Damask

Damask: tamo gde počinje pustinja, tamo gde se završava i ponovo počinje put, u beskraj, u ništavilo života. Klupko se sudbine uvek iznova i iznova odmotava i nema izgleda da bilo ko to može da promeni.

Prema mišljenju mnogih, ključna drama modernog pozorišta, švedskog pisca Augusta Strindberga, nastala davne 1898. godine, a na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, premijeru je doživela 22. novembra 2014 godine. Od tada, pa do danas, verujem i ubuduće, publiku oduševljava, što savršenim bravurama poznatih pozorišnih umetnika, što nesvakidašnjom scenografijom, zapanjujućim konceptom prikaza, a ponajviše samom temom. Strindbergova dela su u osnovi revolucionarna, često su prelazak iz jedne stvaralačke epohe u drugu. Kako kažu, Strindberg je „prvi naturalistički dramski pisac koji je shvatio da je za novu dramu potrebno novo pozorište, nov, intimniji odnos scene i gledališta“, a o čemu je zapravo reč, biće vam savršeno jasno kada odgledate ovo delo. Ansambl Narodnog pozorišta takođe je postavio na scenu nešto novo, revolucionarno i intimno.

Ono što je jako značajno za grad Damask i za samo delo „Put u Damask“ je činjenica da je u ovom gradu Savle od Tarsa prešao u hrišćanstvo i postao sveti apostol Pavle. To je ono iskonsko što se vezuje za ovaj grad, činjenica da je neko završio jedan i počeo drugi život i da je, kao što smo rekli, Damask, najstarija znana prestonica, mesto na kome se završava i mesto na kome se iznova počinje. I tako u krug. Kada vas sudbina okrene, jednom, drugi i treći put, šta mislite gde ćete se naći? Ponovo na početku. Možda nećete gledati stvari iz istog ugla, ali ono mesto na koje ste ušli, sa tog ćete i izaći. Koliko god banalno ovo zvučalo, kada budete imali tu privilegiju da odgledate „Put u Damask“, shvatićete o čemu Vam pričam. Jedino što će vas razlikovati od „pređašnjeg ja“ je iskustvo.

Damask2

Delo „Put u Damask“ ima mnogo slojeva i mnogo aspekata, a nasuprot tome malo karakternih osobina likova, što je karakteristično za Strindberga. On je sam govorio kako „književnik sa svojim bednim i površnim poznavanjem psihologije, ne bi smeo ni da pokušava da prikazuje duboko skriven duševni život drugih ljudi“, kao i da „čovek ne poznaje više od jednog života, svog vlastitog“. Otuda logično proističe činjenica da je u svaku scenu drame ugrađena neka autorova stvarna životna situacija. Pomenuta slojevitost drame se ogleda i u tome da je svako od  posmatrača poima na svoj način, tj. koliko duboko zađe u suštinu dela toliko će utisaka sa sobom poneti. Jako je teško shvatiti pojedine aspekte Strindbergovog stvaralaštva, činjenice koje se provlače kroz dramu, koje mogu biti i jako značajne i zanemarljive u isto vreme, a sve u zavisnosti od percepcije gledaoca. Jedno je sigurno, glumci su savršeno doneli publici ovo delo i, mada svaka muška uloga ima nešto zajedničko sa nekolicinom ostalih, svaka je sebi svojstvena i svaka ima za cilj da osvetli drugačiju osobinu, drugačiju ulogu čoveka u društvu i drugačiji vid ponašanja. Svi bi oni mogli biti jedan, sveobuhvatan, upotpunjen i, kroz sve etape i životna doba prikazan, lik. Sa ženskim ulogama je drugačije. Ima ih tri i, mada je sličnost među njima očigledna, ipak se razilaze u delanju i ne stvaraju sinergiju poput pomenutih, muških likova.

Damask3

Nakon odgledane drame nameću se mnoga pitanja. Prvo i osnovno je postoji li nešto što nam drugi uređuje, neke nevidljive niti koje nam stoje nad glavama i koje ne možemo da prekinemo, nešto što čovek naziva sudbinom? I ko je plete? Može li se ikada istrgnuti ogromnim iglama koje kroje njegov put ili će se ako tako nešto pokuša, naći na udaru istih? I da li je vremenski kontinuum takođe nametnut i nepromenljiv? U pojedinim scenama predstave, stvara se utisak da je došlo do procepa u vremenu, da su istovremeno na sceni sadašnjost, prošlost i budućnost i prepliću se po uigranom scenariju. Scenariju, koji je neko odavno napisao i koji sada samo prate oni kojima je namenjen. Tu i tamo se nađe neko sa željom da ga „ispegla“, ali promene su neznatne.

Damask4

A vreme prolazi i svako ide svojim putem. Možda je i put svakog od nas isti, možda smo kao predstavnici ljudskog roda predodređeni da pratimo davno utabanu stazu, možda smo svi mi na putu za Damask…

Izvor fotografija: http://narodnopozoriste.rs/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *