Smrt starca Pravije

Odavno je kraj mene bio starac Pravija.

Od kad znam za sebe.

Kad vode zatraži, ja mu vodu prinosim.

Kad je gladan, ja hleba mu dajem.

Kada mu je hladno, ja kamin potpalim.

Pravija nikada hvala rekao nije.

Sve što mu daju uzme

Kao da se podrazumeva,

A za sve što mu ne daju – psuje.

Lakše mu sto ružnih reči prosuti

U lice voljenih svojih

Nego li im jednu lepu reći.

On čak ponekad opsuje bližnjeg iz navike.

Uvek su mu drugi krivi.

Ne zna da kaže “oprosti mi”.

Ne zna da kaže “molim te”.

Ne zna da kaže “pogrešio sam”.

I nema drugova Pravija.

Svakom manu nađe,

Pa sve dobro u njima zaboravi.

I kad dobro čini, samo korist očekuje.

Za jedan osmeh žene, drugarstva sva izda.

Sa njim hodam tri koraka da ga naučim da mrzi,

A trista koraka da ga naučim da voli.

Nisam video koliko je loš.

Niko mi rekao nije.

 

 

Tera me Pravija kao on da budem!

Šakama mi oči zaklanja da ne vidim

Šta mi sve radi…

Na uho mi usne prinosi pa šapuće:

„Prepusti se, zar ne vidiš da te celog uzimam?“

I uzme Pravija.

Uzme ruke moje, pa sa njima tuče.

Uzme noge moje, pa sa njima odbeži.

Uzme Pravija i srce moje, pa ne osetim bol

Ljudi oko sebe.

Ali ne uzme misli moje…

Zato ga ubijem.

Ne prinosim mu vode kad je žedan.

Ne dam mu hleba kad je gladan.

Pustim ga da se smrzne kad mu je hladno.

Učinim dobro. I uvek dobro.

I uvek dobro, dobrog radi.

 

Ovo je čisto ubistvo.

Krv je njegova pobeda moja.

Ako drugačije misliš, čitaoče,

Pravija te je celog uzeo.

 

Martin Pantović

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *