IGRE STVARNOSTI I FIKCIJE – Kratak osvrt na filmove nominovane za ,, Oskara ” 2015. godine

Prethodna 2014. godina je, što se filmskih ostvarenja tiče, bila za nijansu bolja od 2013., i imali smo priliku da pogledamo neke zaista dobre filmove. Mnogi priznati i praćeni režiseri današnjice, koji oblikuju sedmu umetnost našeg vremena – Anderson, Nolan, Injaritu , Linklejter- u godini za nama predstavili su svoja nova dela, a pojavila su se i sveža, kako glumačka tako i režiserska imena na koja ćemo sigurno ubuduće obraćati pažnju.

Svake godine iščekuje se taj jedan datum – za sada najznačajnija manifestacija u oblasti filmske umetnosti – dodela Oskara . Ovoga puta,objavljene nominacije donele su mnoge rasprave i preispitivanja. Pre svega, kuriozitet ove godine je to što je od 8 filmova čak polovina rađeno po istinitim pričama. A ono zbog čega je svet besneo je i zanemarivanje filma ,,Selma”, iako nominovanog za najbolji film, kao i činjenica da su svi nominovani glumci – u svim kategorijama – belci. To nije baš činjenica za ignorisati, posebno u trenutku rasnih nemira koji ponovo besne Amerikom. Pitamo se, koliko je onda Oskar politički obojen, i da li zaista nije bilo nijedne uloge crnog glumca koja bi zaslužila bar neku nominaciju (Dejvid Ojelovo kao Martin Luter King, recimo?).

Takođe, valja spomenuti i nesrećni ,,Međuzvezdani” (Interstellar) – poslednji Nolanov film gotovo u potpunosti izignorisan od strane Akademije, takođe odgovoran za beskrajne rasprave po forumima. Kakav god bio i šta god o njemu mislili, u brojnim aspektima taj film je zaista grandiozan, i verujemo da zaslužuje daleko više priznanja i daleko drugačiju percepciju.
No, Akademija je rekla svoje – i ovo su filmovi koji su izabrani za najbolje:

1

,,Selma” (Selma)

,,Selma” je istorijska drama o ključnim događajima borbe za crnačka prava u istoimenom gradiću Alabame. Pokret je predvodio Martin Luter King, a njegovi nenasilni protesti najzad su doveli do uvođenja glasačkog prava za crnce 1965. godine. Ovaj film pojavljuje se u delikatnom trenutku za Ameriku, u momentima oživljavanja izgleda nikad ugašene rasne netrpeljivosti i sukoba. Zbog toga je javnost i reagovala tako burno na minimalni broj nominacija koji je film osvojio. Što se samog ostvarenja tiče, to je dobra studija o političkom pokretu – o njegovoj dinamici, taktikama, dilemama i sukobima sa kojima se aktivisti susreću. Za ovako zapaljivu temu, svakako fali dinamike, ali poruka filma ostaje snažna u svojoj jednostavnosti i u tom smislu film prati svoju poentu do kraja – kao nemilosrdni podsetnik na to kako je, pre samo 40 godina, izgledala zemlja koja danas toliko ceni i propoveda prava i slobodu za narode širom planete.

2

,,Snajperista” (American Sniper)

Dvanaest godina kasnije, Amerika i dalje pokušava sebi da objasni šta je tačno uradila u Iraku – i sagleda sve posledice. I to će, još dugo činiti upravo kroz kinematografiju. ,,Američki snajper“ je jedna od perspektiva rata iz 2003. godine – kroz republikanske naočare Klinta Istvuda. To je biografska priča o Krisu Kajlu, najsmrtonosnijem snajperisti američke vojske, koji je tokom rata ubio 255 ljudi. Igra ga Bredli Kuper, koji je postigao odličnu transformaciju i apsolutno iznosi ovaj film. Može se reći da je on glavna svetla tačka ostvarenja – jer teško je pobeći od utiska jednodimenzionalnosti priče, klišea, predvidljivosti, pomalo i propagande. Neki kritičari će tu primetiti gorki – ironični ton, primetiće da film nije o samom ratu i herojstvu, već i o posledicama koje užasi krvavih sukoba donose čoveku, primetiće i duboke moralne konflikte s kojima se gledalac suočava dok ga glavni junak vodi kroz priču. I tačno je da postoji nešto malo od svih tih elemenata, koji da su bili razvijeni, možda bi dali drugačiji film. Ovako, on ostaje samo plastičan, i ono što je Istvud možda želeo da prikaže ostaje samo u nagoveštaju.

3

,,Igra kodova” (Imitation game)

Godine 2003. Elizabeta II, kraljica Velike Britanije, uputila je zvanično izvinjenje Alanu Tjuringu, geniju. matematičaru, pioniru tehnike i razbijaču kodova koji su bili ključni da saveznici dobiju Drugi svetski rat. Izvinjenje je pak, stiglo 63 godine prekasno, jer upravo zbog optužbi krune za homoseksualnost, koja je 1952. bila zakonski kažnjiva, Tjuring je počinio samoubistvo. ,,Igra kodova” je biografski film o ovom velikom čoveku i njegovom malom timu vrhunskih umova koji su uspeli da razbiju nemačku ,,Enigma” šifru i tako saznaju svaki naredni korak Trećeg Rajha. Dramatičan i emotivan, podupret sjajnim Benediktom Kamberbačom, ovaj film nam priča jednu važnu istorijsku lekciju – o tome, koliko se zapravo istorijskih događaja odvija iza kulisa, o tome koliko je lako osuditi čoveka, i koliko bilo kakvo neuklapanje u društevene norme skupo košta, bez obzira koliko to samo društvo zapravo zavisi od vas. Već znamo da su filmovi oni koji stvaraju heroje,i možda ovom filmu fali štošta, ali ono što je zapravo najbolje i najvažnije u vezi ,,Igre kodova” je to što će dosta ljudi nakon ovog filma Tjuringa konačno videti u tom svetlu, što je zasigurno zaslužio.

4

,,Teorija svega” (Theory of everything)

Čini se da je ovo godina britanskih naučnika, jer nakon priče o Tjuringu, za Oskara je nominovana i priča o našem savremeniku, velikom Stivenu Hokingu. Ponovo, u pitanju je biografski film o ovom velikom umu našeg doba . Njegova neverovatna životna priča, o borbi sa bolešću, i naporima da objavi prvu knjigu ,,Kratka istorija vremena”, koja pomera granice našeg poimanja sveta, i koja pruža jedan korak dalje u večnu misteriju svemira, izuzetno je ,,filmična”, i prikazana je u nekoliko ostvarenja do sada. Ovo je možda najprisnije, najintimnije koje je snimljeno. Mnogi već vide Edija Redmajna, glumca koji igra Hokinga, kako drži zlatnu statuu za najboljeg glumca. I zaista, njegova izvedba je toliko dobra da je sam Hoking izjavio kako ,,je u nekim trenucima zaboravio da ne gleda sebe na ekranu”. Topla priča o Hokingovoj prvoj ženi, njihovoj ljubavi, istrajnosti i rađanju ideja – smeštena u čarobni ambijent Oksforda – odiše jednostavnom, a magičnom lepotom – življenja, inspiriše i ostavlja vas razgaljene, sa osmehom na licu.

5

,,Veliki hotel Budimpešta” (Grand Budapest Hotel)

Da li je ovo najbolji film Ves Andersona do sada? Sasvim moguće.U ovom ostvarenju je njegova autentična vizija filma – priča, likovi, scenografija, humor – doživela vrhunac. ,,Grand Budapest Hotel” je ostvarenje sa najviše nominacija, raskošna i zabavna priča koja prati avanture Gustava (Rejf Fajns), konsijeržea živopisnog hotela u izmišljenoj republici. Anderson koristi zanimljiv način pripovedanja,,priču unutar priče”, i plejada sjajnih glumačkih imena vodi nas u avanturu kroz do poslednjeg detalja izmaštani svet reditelja, prepun upečatljivih likova, impresivnih ambijenata, suludih i bizarnih kadrova koji se nekako prirodno uklapaju jedni sa drugima. Suvišno je reći da sve to skupa pruža autentično filmsko iskustvo i priliku da se zaviri u maštu jednog od najoriginalnijih filmskih stvaralaca današnjice!

6

,,Ritam ludila” (Whiplash)

,,Ritam ludila” je film koji je iz senke, bez velike pompe, oduševio publiku širom sveta. Odavno se nije pojavila tako sveža, izvanredna priča, savršeno režirana i sa novim glumačkim imenima koja ćemo sigurno upamtiti u narednim godinama. Majls Teler je jedno takvo ime, mladog, talentovanog glumca koji tumači ambicioznog džez bubnjara koji neumorno vežba kako bi se priključio prestižnom orkestru pod rukovodstvom ekcentričnog i zloglasnog profesora Flečera. Dž. K. Simons nam je savršeno dočarao ovog čoveka, i punim pravom zaradio svoju nominaciju za najbolju sporednu ulogu. Put ka uspehu nije nimalo lak – i to nam ovaj film predočava kao nikada do sad. Dinamičan, energičan, film uokviruje sjajna muzika koja prati vrcavi, teskobni i nepredvidivi ritam same radnje, dok prolazimo, zajedno sa junacima, kroz uspone i padove i vratolomije ljudske psihe. Na suptilan način, kroz odličnu džez muziku, prikazan je odnos čoveka i ambicije – mladog bubnjara i njegovog profesora koji ga stalno i besomučno gura dalje i dalje. Na trenutak, film vas tera da se zapitate šta sami uspeh znači, koliko ga društvo definiše a koliko mi sami – i dokle smo spremni da idemo da bi ostvarili ono što smo zacrtali.

7

,,Odrastanje” (Boyhood)

Iza ovog filma krije se jako zanimljiv koncept – Ričard Linklejter, režiser, sa istom ekipom glumaca 12 godina snimao je film o odrastanju. Pitamo se, da li se nešto takvo ikada može zabeležeti na filmu? Može li se na traci, u fikiciji uhvatiti delić samog života? Ideja je zaista impresivna, kao i transformacija glumaca kroz ceo film. Nema spektakularne radnje, nepredvidljivih zaokreta, samo jedan najnormalniji tok prosečnog detinjstva dečaka iz američke srednje klase – sa ružnim i lepim uspomenama, sa zbunjenošću i fazama kroz koje svi prolazimo dok odrastamo. To je nekakva felinijevska lepota koju je Linklejter želeo da postigne. A uspeo je da stvori duboko intimno delo, o sebi i za sebe. Ali istovremeno, blisko i publici. Ono od čega se ne može pobeći je sigurno pretencioznost koju ovakvi projekti često (ne) opravdaju, kao što je slučaj i sa njegovim ranijim ostvarenjima – triologijom o ljubavnom paru ili animacijom o lucidnom sanjanju. Istina je, ipak, da je ovoga puta filozofske dijaloge sveo na minimum i uspeo da napravi nešto sa čim se svi donekle možemo povezati – i možda da zatoči (ili barem olakša) prelazak u svet odraslih i oproštaj od detinjistva – na filmu.

8

,,Čovek ptica” (Birdman)

I favorit za Oskara ove godine je ,,Čovek ptica”, poslednje ostvarenje priznatog meksičkog režisera Alehandra Injaritua. Ovo je odlično snimljen, jako orginalan i složen film o sredovečnom glumcu, nekadašnjoj holivudskoj zvezdi – superheroju, koji pokušava da, režirajući predstavu na Brodveju, reafirmiše sebe kao umetnika, i usput pronađe svrhu i smisao kako sebe tako i svoje karijere, pa i umetnosti same. Film je ozbiljna psihološka i filozofska studija ega, sopstvenog identiteta, slave, dostignuća, a uvijena u satiričnu, gorku komediju koja proziva čitavu filmsku industriju – od glumaca do kritičara. Injaritu je uspeo da svoj poetični, specifični rediteljski senzibilitet transformiše u novu, živahniju formu. Kroz igru stvarnosti i fikcije, dijaloga i introspekcije, Injaritu nas provodi kroz čitav spektar ljudskih emocija, stanja, preispitivanja, teskobe i – nade. Uspeo je da ritmom svog filma proizvede kod publike osećanje slično, recimo, čitanju ,,Uliksa” po prvi put – a to je strmoglava vožnja koju može da pruži samo vrhunska umetnost.

Izvori slika: washingtonpost.com, ew.com, guardian.com, variety.com, popsugar.com, fastcocreate.com, nytimes.com, wired.com

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *