„Jules and Jim“ – kritika filma

Bez obzira što je film „Žil i Džim“ iz 1962. godine, on nastavlja da bude standard koji teže da ostvare sva ozbiljna filmska ostvarenja i kroz 21. vek. Nadaleko cenjeni režiser Fransoa Trifo, koji se proslavio filmom „400 udaraca“, je obećavao svojim sposobnostima da će „Žil i Džim“ biti biser sedme umetnosti, što se svakako i dogodilo. Filmska kritika se u velikom procentu slaže da je ovaj film jedno od najvećih ostvarenja Novog talasa, koji je zapljusnuo i zaista potresao Francusku tokom kasnih pedesetih i šezdesetih godina, ali i izuzetno smeo za doba u kojem je sniman. Naime, u filmu se daje drugačije gledište međuljudskih odnosa od „standardnog“, što se u ondašnjoj Evropi slabo tolerisalo.

Ovakvim uvodom bih mogao da pojedinim potencijalnim gledaocima ubijem želju za gledanjem, zbog čega želim da se pozabavim Trifoovim inovativnim konceptom filma. Režiser je uspeo da ispriča neverovatnu priču u kojoj se prepliću sociološka i individualna psihološka pitanja, priču krajnje zanimljivu i privlačnu, koja se može analizirati od strane onih koji vole da troše svoje „vijuge“ na filmove, ali i obogaćuje „limunadu“ za one koji žele da „ubiju svoje vreme“, uz laganu ljubavnu dramu.

Jules_et_Jim_by_indigodesurtigues

Osnovne teme filma „Žil i Džim” su prijateljstvo i nemogućnost da se postigne puna sloboda u ljubavi, ili, kako sam Trifo kaže, „monogamija je nemoguća, a sve drugo je gore od nje”.

Film predstavlja adaptaciju romana Anri-Pjera Rošea, u kom se obrađuje priča o dvojici prijatelja koji se zaljubljuju u istu ženu, Ketrin. Prvi obrt koji se dešava u filmu je Prvi svetski rat. Nakon postizanja primirja, kada se život lagano vraća u normalu, troje ljudi pokušava da živi zajedno u tročlanoj vezi. Valja napomenuti u ovom delu teksta da je veza u koju su stupili daleko više od emotivne ili seksualne prirode. Zadivljujuće je kako je Trifo uspeo da odstrani lično kao primarni pokretač radnje. Naime, interakcija između junaka je podignuta na viši, intelektualni, nivo. Ovaj koncept rada je s razlogom postavio Trifoa na vrh francuske kinematografije.

Život u troje postaje nemoguć, i na kraju filma Ketrin se svojevoljno davi u reci sa Džimom, ostavljajući Žila da ih sahrani.

Kamera je još jedan aspekt filma koji nam ne dozvoljava da ne odgledamo film. Pričanje priče je pospešeno i upotpunjeno usporenim kretanjima, kao i zaustavljanjem kadrova, i brojnim drugim metodama, nama običnim gledaocima nepoznatim, ali treba da se zahvalimo Trifou, jer ih je spojio u celinu, koja je ostavljala zamišljene oči uperene na filmsko platno kad god se film završio.

Što je još bitnije, njegov film to i dalje uspeva.

Izvor fotografija: http://indigodesurtigues.deviantart.com/ ; http://cinemaedebate.com/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *