Odglumimo

Neka nam pozornica bude ovaj svet.

Odglumimo da smo jedno ja nas dvoje.

Doneću ti od snega belji cvet,

a ti postupi kao svaka zrela žena.

 

Okreni se i bez glasa nestani u tami,

uputi samo pogled ledeniji od zime.

I ne brini!

Mi ljudi smo navikli da ostajemo sami.

Da zid mira ruši jedno ime.

 

Ne stidi se i dozvoli da spojimo ruke.

Odglumimo odraslih jedan par.

Rešimo se večne muke.

Saznajmo da li postoji kraj.

 

Ej, bolestan sam ti ja.

Bolestan od reči, sumnji, propalih šansi.

Od sivila koje se nad mojom glavom prostire.

Odglumimo pa neka se sve gasi.

Šta će mi život kad se i o vazduh spotičem?

 

Prihvati molbe i odglumimo poslednji put kako treba,

a onda pusti da tišina skrije korake tvoje.

Potrebe za poklonom nema.

Rastajmo se da ne gledaš više lice moje.

 

Ja ću u neki kutak samoće.

Sedeću mirno i čekati jesenju kišu.

Da spere u mojoj duši

sve stvari koje na tebe mirišu.

 

A onda ću se pokloniti i izaći sa ovog sveta.

Dostojanstveno, bez suvišnog daha.

Niko me neće žaliti ali ne žalim ni ja.

Kome treba još srce siromaha?

 

Ako te neko ipak pita za mene,

ako potroši svoju reč na to…

Reci samo da me je odnela prolaznost.

Biće dovoljno.

 

Fotografija: http://pixgood.com/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *