Čudo u Šarganu

Cudo u Sarganu

 A je l’ vi verujete da čuda stvarno postoje?

Na periferiji grada, u krčmi Šargan, smenjuju se posetioci najrazličitijih profila. Uglavnom stalni gosti gazdarice Ikonije (Dušanka Stojanović Glid) dolaze svakodnevno i, prateći tok svoje započete, sudbinske priče, upotpunjuju scenu. Scenu, koja bi bez toga, poput samih njihovih duša, bila ogoljena.

Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 20.februara, svoju premijeru je doživela drama Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu“. Posle skoro četrdeset godina, od kako je prvi put postavljena na veliku scenu Ateljea 212, iznova adaptirana i prikazivana nebrojeno puta, konačno je svoje prvo izvođenje doživela na sceni nacionalnog teatra. Svevremenska priča, koja se odnosi na period šezdesetih godina prošlog veka, približena je današnjici, kako kostimima i scenografijom, tako i scenskim pokretima, manirima… Egon Savin je na scenu postavio delo koje je publika apsolutno odobrila i pozdravila ovacijama i gromoglasnim aplauzom. Malo je reći da su glumci savršeno prikazali Simovićeve likove. Počevši od gore pomenute Ikonije, preko Cmilje (Hana Selimović), Gospave (Nataša Ninković) i Jagode (Sloboda Mićalović) do lika Ćore (Ivan Bosiljčić) i ostalih, savršeno odigranih muških uloga. Mnogi su za delo „Čudo u Šarganu“ rekli kako prikazuje svet sa margina društva. I to nije daleko od istine. Niko od njih nije pronašao svoju sreću, niti svoje mesto pod suncem. Na kraju drame, kada u jednom trenutku svi gledaju u nebo, oni u stvari gledaju u pravcu bolje budućnosti, u pravcu nadanja, u pravcu neostvarenih želja, koje se, nažalost, nikada neće ni ostvariti… Svako se sa tom činjenicom bori na svoj način. Cmilja će svesno zameniti cilj i kada ne bude mogla da ostvari ono što je od početka želela, preći će na nešto što je „lošija verzija“ njene želje, Mile (Aleksandar Đurica) će poricati, Gospava će počiniti ubistvo… Svi su oni, ni manje ni više, do skup nesrećnika, marginalaca, skup neverovatno različitih karaktera, ophrvanih jednom sličnom, tužnom sudbinom.

CudoUSarganu1

Dok napolju pljušti kiša, a njihovi se životi takođe slivaju u nepovrat, na sceni će ih posetiti i dva jako neobična lika. Manojlo (Aleksandar Srećković) i Tanasko (Nikola Vujović), vojnici iz Prvog svetskog rata, potpuno izuzeti iz vremena i prostora, nepoznati ostalim likovima, koje u jednom trenutku vidi samo „čovek sa govornice“ Vilotijević (Boris Pingović), pravu svrhu svog pojavljivanja otkriće tek na kraju, zajedno sa prosjakom u tumačenju Predraga Ejdusa. Prosjakom, koji govori o kaputu sa sedam džepova, koji se, s vremena na vreme, pojavi na sceni, „droljav, prljav, ulepljene kose, bradat, neverovatno star“ prosjak. On je lik koji objedinjuje sve ostale, prožima njihove sudbine i prima na sebe sve njihove patnje.

Cudo u Sarganu

Dva, sasvim sigurno, najupečatljivija lika, Cmilja i Gospava, u savršenim izvedbama Hane Selimović i Nataše Ninković, kao i paralela između njih, nalaze se u samom središtu ove drame. Tragična Gospava, koja na kraju počini zločin iz strasti, prostitutka, „animirka“, slojevitiji je lik, no što bi se to moglo zamisliti. Sa druge strane, Cmilja, mlada devojka iz unutrašnjosti i, kako pisac kaže, šankerka, kelnerica, kuvarica, sudopera (sve po potrebi) vrlo jasno publici stavlja do znanja svoje motive, želje i njeni su postupci vrlo lako predvidivi. Zajedničko, ne samo njima dvema, već i ostalim učesnicima ove tragikomične priče, je činjenica da među njima nema lažnog morala, svako se izdaje za ono što jeste, svako prati svoj put, u nadi da će pronaći neku svrsishodnost istog. Skitnica (Branko Vidaković) traga za svojom, davno izgubljenom ljubavi, Jagoda za izlazom iz situacije zvane „treća smena“, Stavra (Nebojša Kundačina) je vizionar i, iako se tokom čitave drame bavi čitanjem novina, u jednom trenutku naglo iskazuje svoju skrivenu želju, viziju za boljom budućnošću, dok pak Mile, njegova sušta suprotnost, aktivista, konstantno, ali sa mnogo manje nabujalih emocija, iznosi svoje. „Čudo u Šarganu“ predstavlja, kao što smo već rekli, paralele, sličnosti i razlike karaktera, koje je sve zahvatila, bezmalo ista sudbina.

Cudo u SarganuCudo u Sarganu

Ivan Bosiljčić je, još jedanput, svojim likom Anđelka (Ćore), pokazao koliko širok dijapazon uloga može da iznese. Publika je retko kad imala priliku da ga vidi u ulozi negativca, ovoga puta kao lopova, ženskaroša, čoveka od skoro 30 godina, koji u svom životu nije postigao ništa, do da mu se u istom smenjuju trenuci zatvora i trenuci uslovne ili prividne slobode. Mlada i naivna Cmilja, koja za trenutak pomisli da će u njemu pronaći ostvarenje svojih snova o bračnom životu i srećnoj i ispunjenoj budućnosti, biva naravno razočarana kada shvati da, ne samo da Anđelko neće ispuniti njen san, već da to što ona traži i želi, zaista spada u domen čuda, ali onih koja se ne ostvaruju.

Cudo u Sarganu

Gazdarica Ikonija je, za razliku od gostiju i zaposlenih svoje kafane, jedan u velikoj meri racionalan karakter, trezvenih razmišljanja i visoke svesti o situaciji u kojoj se ona i ostali nalaze.

Osim pomenutih pozorišnih umetnika u predstavi igra i Bojan Krivokapić, u ulozi islednika.

„Čudo u Šarganu“ je tragikomedija koja govori o smislu i besmislu, o počecima i krajevima, o životu i o smrti, delo koje sa sobom nosi mnoštvo životnih istina i koje će Vam, nakon što ga odgledate, možda odgovoriti na pitanje: „Da li čuda stvarno postoje?“ i, što je još važnije, ako postoje, kakva su i šta nam to zaista donose.

Za više informacija posetite www.narodnopozoriste.rs

Izvor slika www.narodnopozoriste.rs

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *