Sloboda govora – nužnost ili hir?

Oštar protest protiv napada na francuski list Charlie Hebdo, koji je obišao svet, pa nije zaobišao ni srpsku javnost, naterao me je da, po ko zna koji put, preispitam bitnost slobode govora. U ovom tekstu se neću osvrtati na pozadinu napada, na njegove izvršitelje, niti na to da se ista stvar desila RTS-u, usled čega se može dokazati dvoličnost Zapada na ovu temu, već ću pokušati da objasnim zdrave temelje, tj. ideje, na kojima se bazira sloboda govora, u liberalnom društvu kome težimo.

Definicija slobode govora je pravo da se govori slobodno, i da se iznose stavovi bez cenzure i straha od kazne. U zemljama koje se smatraju slobodnim, postoje zakoni koji regulišu i štite slobodu govora, i to se da razumeti. Međutim, misao izražena prethodnom rečenicom se može napisati i na sledeći način – zakoni štite slobode jednog čoveka, uvodeći restrikcije drugom, pri čemu je čovek generalizovana norma. Dakle, sloboda se štiti tako što se ograničava, čime je nastala ogromna protivurečnost, koja učvršćuje sumnju u legitimitet ideje liberalnosti. S ciljem da se sumnja odstrani, potrebno je kritički i analitički proanalizirati slobodu.

Zakoni zemalja, koji se tiču odbrane slobode, različiti su, ali je suština da je sloboda unutar njih definisana na isti način – svršetak slobode jedne individue je početak slobode druge. Mora se priznati, koncepcija je savršena, ali je nastao novi problem, koji omogućuje relativnost pri sprovođenju zakona. Taj problem je sama granica sloboda, koji će mnogima zvučati banalan, ali je zaista ozbiljan, jer je granica intuitivno jasna, ali ne i precizno definisna. Rešenje je stav da između kritike, koliko god ona oštra i uvredljiva bila, i govora mržnje, postoji jasna razlika, i tu ne može biti mešanja, a kamoli poistovećivanja. Kritike, koje se u nekim situacijama mogu okarakterisati i kao uvrede, moraju se trpeti u jednom liberalnom društvu, ali se pretnje ne smeju tolerisati, ako se želi zdrava veza između individua, koja je osnov zdrave socijalne sredine. Suština slobode govora je pronalaženje istine, što povlači za sobom nadmetanje svih ideja, uključujući one pogrešne, pri čemu se mora pozvati na relativnost znanja zagovorenika pogrešnih ideja – činjenica da su one pogrešne ne mora da znači da ljudi, koji su se za nju borili, nisu verovali u ispravnost iste.

Sloboda govora je ideja koju društvo mora negovati, ne samo kao dokaz poštovanja individualnosti članova, već i zbog sopstvenog razvoja, koji mu jedini može omogućiti opstanak u modernom dobu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *