„Laž, zloba i pakost… tu bombe ne pomažu!“

Milunka Savić ostala je upamćena kao najveća srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja, član čuvenog „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“ i neustrašivi borac koja je svoj život posvetila otadžbini i odbrani iste. Zbog izrazite hrabrosti Francuzi su je nazvali i „srpska Jovanka Orleanka“, a i jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Predstava „Legija časti“, inspirisana životom ove svevremene žene nam uliva nadu i u ovom savremenom i brzom vremenu, vremenu zaborava, da i dalje postoje ljudi koji se sećaju. Glavni glumac, ovoga puta i reditelj istoimene predstave, Milenko Pavlov, po tekstu Bratislava Petkovića nam slikovito prikazuje posleratno vreme, šezdesete godine, period komunizma. Zajedno sa kolegama Zlatom Numanagić i Lazarom Dubovcem zaokružuje ovu tešku istorijsku priču odigranu na sceni Akademije 28.

slika 1

I svetla su se ugasila, a cela sala je odjednom poprimila drugačije obličje, drugačiji miris i atmosferu. Ogroman generacijski jaz publike ukazuje na savremenost same tematike, ali i na činjenicu da se ništa posebno na ovom tlu nije promenilo za ovih nekoliko decenija. Izgleda da i dalje tapkamo u mestu. A onda smo zaronili u priču… Mala i ne tako na dobrom glasu kafana u Beogradu. Svakakav svet tu dolazi, svakakvih probisveta ima, a posebno su teški kad popiju. Sa tom „šakom jada“ na kraj izlazi skromna čistačica kafane. Po konstituciji se vidi da je nekada bila snažna i stamena žena, međutim godine su učinile svoje. Ali, ona je sve samo ne čistačica. Kako su godine prolazile i vreme se promenilo, na vlast su došli komunisti, a čuvena Milunka (Zlata Numanagić) se nekako obrela u toj ne toliko čuvenoj kafani. Naravno, da bi prehranila decu. Iz priče vidimo da njoj ništa ne pada teško, njoj su teški samo ljudi. Društvo joj ovoga puta pravi oficir i ratni drug Blagoje Petrović (Milenko Pavlov) sa kojim se priseća najtežih, ali i najradosnijih trenutaka svog života. Oni zajedno, iskreno, i do srži odmotavaju čitavo klupko istorije i vraćaju nas u daleke godine rata. Zajedno se prisećaju uspeha i gubitaka, zajedničkih ratnih dogodovština i teških stradanja. I nekako se stiče utisak da su oboje previše skromni, ali valjda je to tako sa velikim ljudima. Nijedno od njih dvoje ne preuzima na sebe to breme slave, nijedno se ne kiti perjem uspeha. Oni su radili samo ono što su smatrali da je ispravno, časno i moralno. Iz dijaloga Blagoja i Milunke saznajemo koliko je nekada Milunka bila cenjena, ne samo na državnom, već i na svetskom nivou. Bila je uvažavana i nagrađivana od najvećih svetskih vojskovađa za svoju izrazitu hrabrost i požrtvovanje. Blagoje čak smatra da je i tada ona zaslužila mnogo više. Ona se svesno odrekla mirnog i porodičnog života, glumeći muškarca našla se u vojsci i učinila previše. On iskazuje snažne emocije prema njoj, koje na momente prevazilaze prijateljski okvir.

Glumci nas živopisno uvode i u neke od čuvenih bitaka Prvog svetskog rata, kao što je Kolubarska bitka, gde se Milunka istakla kao bombaš i za taj podvig dobila i Karađorđevu zvezdu. Ili bitka na Kajmakčalanu, gde je „gvozdeni puk“ bio priključen francuskoj kolonijalnoj diviziji i gde je Milunka zarobila 23 bugarska vojnika. Daje se i snažan opis atmosfere u puku, kroz priču se može osetiti svaki njihov pokret, trzaj i uzdisaj.

Zanimljivo je da ova priča nije samo ratna, ona je prožeta jednom dozom romantike, a i sam tekst zvuči lirično. Vrhunac te romantike i zanosa dogodio se kada je oficir Blagoje Petrović izrecitovao čuvenu Jakšićevu „Otadžbinu“ u kojoj su mu se i pojedinci u publici pridružili. Zavladao je osećaj ponosa.

Komad se može podeliti na dve velike celine, dva vremena. Jedno vreme predstavljaju Blagoje i Milunka, a drugo mladi komunista (Lazar Dubovac), predstavnik „nove generacije“ koji stoji opozitno u odnosu na pomenuto dvoje. On je proizvod talasa komunizma, on osporava i oštro osuđuje njihove podvige. Kritički posmatrano, reditelj je napravio sjajan kontrast. Na momente se stiče utisak da je ovaj mladić isuviše rigidnog i krutog ponašanja, nekako „hitlerovski“ nastrojen. Unosi atmosferu straha i discipline. Pred njim se i Milunka povlači. Ona je sada u ulozi samo obične čistačice koja je tu da ćuti i radi. Strašan je bio odnos komunista prema ratnim veteranima. Osetivši na svojoj koži, i sam Blagoje je odležao 8 godina zatvora, kako on kaže „do poslednjeg dana“, samo zato što nije odgovarao režimu. Nekada veliki ratni heroji bivaju proglašavani državnim izdajnicima i neprijateljima društva. I njihov finansijki položaj je na izrazito niskom nivou; Milunka živi u malom stanu na Voždovcu, a Blagoje u nekom ćumezu gde jedva preživljava. Po njegovim rečima, Milunka ga je spasila samoubistva. Iz ovoga bi se reklo da predstava odiše pesimizmom, ali ona je daleko od toga. Dečiji i nevini optimizam, to je ono što je uokviruje.

I sve u vezi sa predstavom je skromno, kao i sami junaci. Scena je minimalistički uređena, sa jednim kafanskim stolom i radijom na kojem se povremeno puštaju pesme posvećene Titu. Kostimi su „obični“, neprekićeni i u potpunosti odgovaraju radnji. Ali ta skromnost u vizuelnom doživljaju jeste ono što daje poseban pečat predstavi. Jer ništa vam ne odvlači pažnju. Fokusirani ste na ono šta glumci izgovaraju, pažljivo ih slušate. Akcenat je na tekstu.

slika 2

Ako bi jednu stvar trebalo izdvojiti kao neizostavni entitet ovog komada onda je to svakako savremenost radnje. I da ne poznajete istorijsku pozadinu cele priče, da niste upućeni u podvige glavnih junaka, možete se poistovetiti sa njihovim tužnim i žalosnim životima. Kao što sam rekao, nekako se sporo krećemo ka toj svetlijoj budućnosti, verujem da bi nas i lakše povređena kornjača prestigla. Njihove sudbine možete pronaći i u današnjim ljudima, nekada je dovoljno samo da pogledate njihova hladna i prazna lica. Oni su tu, hodaju među nama, možda se i namerno trudimo da ih ne vidimo. Jer mi sve zaboravljamo. Slavimo pogrešne ljude, uzdižemo pogrešne vrednosti, živimo pogrešne živote. Milunka je nažalost ostala upamćena kao simbol junaštva, ali i stradanja. Iako je imala priliku da ode u Francusku i živi časno i dostojanstveno, ostala je u zemlji, jer kako kaže „ne može bez našeg naroda“. Od te iste zemlje ona je stradala, od zemlje koju je nekada hrabro, na čelu kolone branila, za koju je pucala iz vatrenih oružja, bacala bombe iz rovova, bivala povređena, a na kraju i za sve bila nagrađivana najvišim priznanjima. Izbledela je u senci prolaznosti velika Milunka, najhrabrija i najuspešnija žena u istoriji ratovanja, otišla je kao i da nikada nije teško ranjena koračala planinama Albanije, otišla je, a nismo stigli ni da je pozdravimo. Ona je možda samo jedna u toj ogromnoj koloni velikih ljudi, koloni zaborava, a nažalost, čini mi se da je ta kolona duga kao Kineski zid… Možda upalimo svetlo.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *