Samo sam zaboravio da se setim

…Tada sam morao nešto da menjam – sebe za početak.

Morao sam, da bih jednom kad je nađem, mogao pred nju da izađem kao posledica prošlih dela, ali tada bi te prošle bile sadašnje. Trebalo je izgraditi novu posledicu, bolji odraz. Trebalo je postati bolji, postati ono što ona može da prepozna. Bilo je teško pribrati se. Skinuo sam prašinu sa njenih tragova da ih ne bih zaboravio. Skidao sam i nadao se. I čekao. I voleo sve, sada, dovoljno. Živeo sam bolje, ali ne zato što sam imao trenutno opipljivog razloga za to, već da bih se promenio, da bih se transformisao bar i nalik onom što sam bio. I dobro mi je išlo. Bio sam nasmejaniji, imalo je nade i podstreka za dalje. Tako sam nastavio. Ali traga joj nije bilo. Otupela su mi čula posle nekog vremena. Moj instinkt je počeo da me vara. Viđao sam je svuda, pa sam počeo da zaboravljam kako zapravo izgleda. Obuzeo me je zaborav, ta gorka kazna… Izdao sam samog sebe, ali sam i dalje negde tamo na rubu podsvesti čuvao njen lik, ovaj koji sada nalazim u svakom srcu na hartiji. Od tada su se i telefoni promenili, brojevi postali složeniji i duži, aparati lakši za korišćenje. Ali Nje i dalje nema da se javi. Našao sam uspomene po kutijama i na papirima i oživeo je onaj, taj njen deo mene.

Jeste, i sada joj šaljem poruku iz trenutka u trenutak i nadam se odgovoru. Šaljem joj uzdahe, nade i izvinjenja. Znam da nije zlopamtilo. Samo ne znam koliko je vreme oštetilo razočaranje, očaj i samoću koje sam joj na odlasku zapakovao da ponese. Sada bih se prihvatio sa celim tim prtljagom. Rado bih ga stavio na svoja pleća. Pod tim teretom bismo mogli da nastavimo zajedno. Ima li još koju moju sliku? Zna li nešto o meni? Uvek je bila snalažljivija, možda je ona mene pronašla odavno. Samo neće da se pokaže. Možda me često posmatra ali ne prilazi i ne pokazuje se. Mora da je ponosna na moj boljitak. Mora da je videla da sam još uvek sam. Uvek sam sam, sam i sa njom. Sada sam se setio zahvaljujući nekolikim materijalnim uspomenama, ali zapravo nikada nisam potpuno ni zaboravio. Kao tetovaža, urezala se tamo negde, na granici svesti i nesvesti. Tu je ona uvek bila, nosila je neodređeno ime i imala je obličije svih žena, ali je uvek bila Ona. Viđao sam je u svakoj, a onda sam prestao da gledam. Nigde je u mom oku nije bilo. Sačuvao sam lik njenog duha. Ostalo je iščezlo. Ali, mogu da je osetim, mogu da je oživim. Mogu i hoću. Možda je tako prizovem ili privolim da se pojavi, kao utvara ili vila preda mnom. Ta realnost mi treba. Ostalo je sve veštačko otkad sam zaboravio da se setim. Nije bilo drugih. Bilo je samo dugih noći, onih kada sam znao šta mi fali, i onih kada sam se pitao šta mi se to mota po glavi i nervima.

Možda sam slagao na neki način. Bila je tu još jedna. Zanosno je crna, ima duboke plave oči, i četiri noge. Zove se Mila. Greje se pored mog kreveta ili kraj peći. Zajedno smo zime proveli, borili se protiv hladnoće. Njoj je, naravno, bilo lakše. Dovoljno je da se šćućuri na mom krilu ili da se ulogori kraj nekog izvora toplote. Ja nisam imao nikog da me greje, da me zagrli i odagna hladnoću koja seže do kostiju. Tešila me je svojom umilom pesmom. Često mi prede koju simfoniju iz sopstvenog repertoara. Samo ona zna kome je posvetila svoje note. Mila je koliko i ime koje sam joj dao. Doneo sam je sa ulice jednog jutra kada sam valjda u njenom tihom mjaukanju prepoznao sopstvene vapaje u samoći. I od tada odrastamo, tačnije starimo zajedno. Teši me često. Životarimo tako, paralelno i svako u svom svetu. Bavim se svojim životom dovoljno da zadovoljim potrebe posla i obaveza. Ostalo prepuštam njoj i zidovima.

Zabavljamo se sitnicama. Kao da čekam da vreme prođe. To je pogrešno koliko i besmisleno. Ono će proći, istina. Ali proći će samo onoliko koliko ja za života mogu da sagledam. Ono je onakvo i onoliko koliko sam sebi omogućim da vidim i imam. Onakvo je kakvim ga je Ona isplanirala pre no što mi je na rastanku bacila u oči sav pesak naših upomena, sve tanane mrve naših dodira. Ostavila mi je vreme ovog sveta da rešavam nasu slagalicu. A osnovne delove je ponela sa sobom…

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *