Žene ZA feminizam

Kampanja Žene protiv feminizma (Women Against Feminism) ima naširoku podršku aktivistkinja koje se udružuju preko društvenih mreža gde iznose svoje kritike na račun feminizma. One postavljaju svoje slike na kojima drže papir koji sadrži reči: ,,Meni nije potreban feminizam zato što” i ostatak samostalno popunjavaju. Kritičari navode kako mlade žene koje su uključene u ovakvoj kampanji zapravo ne znaju šta feminizam predstavlja i koriste se argumentima u kojima se jasno vidi da pod feminizmom podrazumevaju mržnju žena prema muškarcima. Ovo jeste i srž neznanja. Biti antifeministički nastrojan je kao da se javno opredeljujete za socijalnu nepravdu. Aktivistkinje ove kampanje veruju da žene u Zapadnim društvima nisu tlačene kao i da feminizam demonizuje muškarce koji to ne zaslužuju. Zbog čega devojke uporno negiraju feminističku ideologiju koja proklamuje socijalnu, političku i ekonomsku ravnopravnost žena? Neznanje, neinformisanost kao i jednodimenzionalnost i umna zatvorenost jesu neki od razloga. Ipak, ukorenjenost patrijarhata u svim društvenim sferama neosporno je vodeći element ovog fenomena.

Pojam ,,patrijarhata” feministkinje koriste da opišu odnos između muškaraca i žena. Doslovno znači ,,vladavina oca”. Feministkinje veruju da je dominacija oca u okviru porodice simbol muške prevlasti u svim drugim institucijama, zato se termin patrijarhat često koristi u širem smislu u značenju ,,vladavine muškaraca”. Stepen ugnjetavanja je naravno različit u svakoj kulturi. U zapadnim društvima se društveni položaj žena tokom XX veka znatno poboljšao (to je rezultat dobijanja prava glasa, šireg pristupa obrazovanju, promena zakona o braku i razvodu, legalizacije abortusa itd), što ne znači da je feministički pokret došao do svog kraja. Muškarci i dalje zauzimaju ključna mesta u svakoj industriji na svetu. Žene u nekim zemljama za obavljanje istog posla kao muškarci zarađuju gotovo duplo manje novca. U SAD-u muškarci čine 80% mesta u Kongresu. Polovina devojčica u Jemenu će u nekom trenutku  biti primorane da se udaju kao deca, 65% Brazilaca veruje da žena koja se oblači iole provokativno zaslužuje da bude silovana, u Saudijskoj Arabiji žene i dalje ne mogu da glasaju niti da voze. Takođe, zahvaljujući moćnim stereotipima ženstvenosti i lepote, žene imaju manju kontrolu nad sopstvenim telom nego muškarci. Neki od razloga zbog kojih antifeministkinjama u gorepomenutoj kampanji nije potreban feminizam jesu: ,,zato što volim muškarce”, ,,zato što ja nisam žrtva”, ,,zato što volim da izgledam dobro”, ,,zato što volim da muškarci daju komplimente mom telu”, ,,zato što feministkinje negiraju ženstvenost” i još mnogo drugih koji su krajnje frustrirajući za sve koji iole malo znaju o feminističkom pokretu.

 slika1

Pre svega, feministkinje ne mrze muškarce. Feminizam nije pokret protiv muškaraca. Mizandrija je mržnja prema muškarcima i neki mizandristi mogu biti ujedno i feministi/kinje, ali feminizam nema nikakve veze sa mizandrijom. Isto kao što seksisti mogu biti muškarci, ali nisu svi muškarci seksisti. Drugo, da, mnogim ženama u zapadnim društvima je položaj zaista dobar. To je i razlog zbog koga postfeminizam naglašava da su osnovni oblici polnog ugnjetavanja prevaziđeni. Međutim, takav položaj je rezultat dugoročne borbe koja do današnjeg dana nije stala, napora nemerljivih razmera svih pređašnjih generacija i nikako nije nešto što je oduvek sveprisutno. Tu borba nikako ne sme da stane, jer i dalje nebrojano mnogo žena nema osnovna prava koja mi u ovom delu sveta uzimamo zdravo za gotovo.. Netrpeljivost i tenzija upućeni feminizmu proizvod su dubokog neznanja i činjenice da oni/e koji/e takve ideje šire ne poznaju istorijat i faze u borbi za prava žena. Da nije bilo prvog talasa feminizma žene ne bi imale zakonska i politička prava koja imaju muškarci. Sredinom 19. veka se verovalo da će davanjem prava glasa ženama svi oblici polne diskriminacije i predrasuda nestati. To nije bio slučaj, te je došlo do drugog talasa feminizma. Da nije bilo njega ne bi došlo i do radikalizacije zahteva budući da ostvarivanje političkih prava nije rešilo žensko pitanje. Drugi talas je doveo do novog cilja – ženskog oslobađanja. Tada se feminizam razvio u osobenu ideologiju. Posle Drugog svetskog rata počela je ponovna borba za prava i položaj žena. Neofeministički pokret tražio je rušenje granica između privatnog i javnog života, učešće žena u oblasti kulture, obrazovanja, pravo na rad i jednaka prava u radu, učešće u političkom životu. Obrazovanje je proces u kome se ostvaruje promocija i uspon žene u društvu, to je jedini siguran instrument njenog ,,opstanka” u glavnim društvenim tokovima. Dok neobrazovan ili nedovoljno obrazovan muškarac ima mnogo načina da se afirmiše, pribavi moć i uticaj, neobrazovanim ženama to retko uspeva. Da li je zaista moguće da su se Klara Cetkin, Meri Vulstonkraft, Kejt Milet, Beti Fridan, Džulijen Mičel, Simon de Bovoar i mnoge druge borile za to da mi danas ne shvatamo njihov krucijalni značaj u tome da danas  živimo sa pravima koja smo dobile samo zato što smo pukom slučajnošću rođene u delu sveta gde su nam osnovna ljudska prava data?

Sramotno je da osobe koje imaju pravo na obrazovanje zahvaljujući ovim velikim imenima mogu bezdušno i nezahvalno da izjave kako su ,,feministkinje glupe”. Nažalost, to je tužna slika sa kojom se suočava feminizam u 21.veku. Reformacija svesti moguća je samo kroz dodatno informisanje. Nemojte dopustiti da iz vaših usta izlazi gomila neznanja koje je proizvod pasivnosti i neinteresovanja. Nužno je informisati se o borbi koja i dalje traje. Borba za ženska prava je borba protiv ugnjetavanja, ekspoatacije, seksizma, podređenosti, mizoginije, kapitalizma i u svojoj suštini, protiv patrijarhata.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *