Pod mlečnom šumom

Pod mlečnom šumom”- predstava po tekstu Dilana Tomasa. Sam naziv izaziva radoznalost. Tajanstven, a opet, blizak, kao bajka. Ulazak u prostoriju, ispod zavesa, izgledao je baš kao prolaz u začaranu šumu. Tiha, prijatna muzika, blago osvetljenje, toplina. Vesela i radna družina dočekala nas je i smestila u Le Studio.

Ovaj komad, prvobitno je bio namenjen da bude radio-drama, pošto se pojavljuje veliki broj likova, pa je teško izvodljivo u pozorištu, ali takođe, pruža veliku slobodu.

U početku mi nije jasno gde je pozornica, da li će se zavese pomeriti, i tamo ćemo videti glumce, ili će oni šetati između gledalaca, koji sede jedni naspram drugih? Brzo sam dobila odgovor. Kroz zavese, na kolenima, pojavljuje se neki čovek u beloj spavaćici – pripovedač, prečasni Ilaj Dženkins. Tromo puzi po podu, ustaje, uzima flašu pića, pali fenjer. U pozadini se čuje tiha muzika koja prati njegov miran i blag glas.

„Pa da počnemo – od početka“, reče on.

Izuzetno prilagođeno svetlo, zvuci prirode i muzika, dočaravaju nam sve ono o čemu Ilaj govori. Prolećna noć, bez mesečine, bez zvezda, zanemeli i uspavani grad pod nama, skoro da možemo da zamislimo da smo tu, baš tu, nadomak malog grada Laregiba, u Velsu.

Narator nas vodi kroz živote ljudi koji ovde žive. Kada padne noć, pusto je i tiho, nema nikoga, svi sanjaju u svojim toplim posteljama, a neki i van njih.

Odjednom, iza zavesa, sa jedne i druge strane, izlaze ostali glumci. Prolaze naizmenično pored publike, dok pripovedač govori o čemu oni sanjaju. Govori nam tako da i mi sami poželimo da sanjamo. Govori tako da i mi sami bivamo ti ljudi, koji preko noći sanjaju da žive nekim drugim životom, gde nisu slepi i stari, gde drugove nije progutalo more, gde je voljena Rozi sa svojim kapetanom Ketom. Sanjaju rajske vrtove. Možemo da osetimo žal ljudi za prošlošću, za mladošću, za životom. Jedna učiteljica grli svoj jastuk, zamišljajući da je to njen voljeni Sinbad. Dvostruka udovica je ponovo sa svojim muževima, koji uplašeno beže od nje. Muž i žena se ne podnose, I uočavamo muža kako sanja da truje svoju suprugu, a na javi, od silne hrabrosti ostaje samo jedno ponizno: „Da, draga.“

U svetu snova svako može da bude ono što želi. Siromašni postaju bogati, propalice slavni, tužni postaju srećni. U snovima je sve moguće.

A onda se budi novi dan. Svetlo reflektora pravi zrake i, kao jutarnje sunce, obasjava pozornicu, pritom obasjavši i sve nas u publici dok su ptice cvrkutale. Savršeno dočarano jutro.

Ljudi užurbano prolaze pozornicom – glavnom ulicom, sve postaje haotično i bučno. Svako juri na svoju stranu, po sredini su na kanapu okačeni prozori koji predstavljaju domove svih ljudi. Neko sedi i pije čaj sa keksom, neko pokušava da otruje ženu. Neko se muči sa mužem pijanicom i ženskarošem, dok je služavke ogovaraju. Više ništa nije tako idealno, kao u snovima.

Poštar raznosi pisma od kuće do kuće, prikazujući nam tajne iz života tih ljudi.

Slepi kapetan Ket osluškuje i prepoznaje ljude po koraku. Svaki čovek ima svoj korak: Prva Gospođa Dajhleb – lepršava je i vesela, Druga Gospođa Dajhleb – gromka i nezgrapna, sa pocepanim glasom…

Poštar i žena kuvaju čajeve, piju te gorke, gorke čajeve svakog dana, otvaraju pisma na pari i saznaju tužne sudbine ljudi.

U malom gradu sve se zna, i ovo dvoje su tipičan prikaz sokačarskih tračara.

Gospođa Podvezica svom detetu u naručju peva tužnu pesmu, pitajući se gde li je njen otac, kao i gde su očevi svoj ostaloj sirotoj deci. Kroz njeno nostalgično pevušenje i mirno šetanje pozornicom možemo istinski da osetimo tugu.

Sledeća slika je daleko veselija, deca trče naokolo i pevaju, orna su, igraju se sa klikerima. Prava atmosfera jednog gradića – svakog, čak i većeg grada.

Zaljubljeni momci, u snovima su dovoljno hrabri da priđu voljenoj, a na javi, samo uplašeni klinci, koji se kriju pred njenim pogledom.

Još jedan svedok različitosti stvarnosti i sna.

Svi ljudi su slični. Svi sanjaju, svi vole, svi pate i tuguju, svi su nesrećni, ali svako na svoj način. U snovima žele jedno, na javi urade drugo. Kada bi samo bili dovoljno jaki da svoje snove pretvore u stvarnost. Da zamisle da je i život samo jedan san. Samo kada bi živeli svoje snove. Kada bi onaj pripovedač mogao da zgrabi naše snove, i onda, kada smo budni, baci ih na nas.

Predstava „Pod mlečnom šumom“ je jedan čaroban doživljaj. Kada se u nizu lampi poslednja ugasi, prečasni Ilaj se moli da se, nekada, ponovo sretnemo, „jer ovi ljudi žive za to da bi umrli. Zato im, Bože, daj još jedan dan, da to i urade. Nikada ne znaš, ko od njih se sutra neće probuditi.“ Kada padne mrak, svi ponovo izlaze i plešu u svojim snovima. Pevaju, srećni su. A onda kad Sunce ponovo izađe, svi ponovo žive, ali nekim drugim, surovim životom. Surovo stvarnim.

Na javi smo mi samo mi, od krvi i mesa, baš to što jesmo. Nema bega od nas samih… Ili pak možemo san preliti u našu stvarnost. To nije nemoguće? Možda je to naš jedini beg. Pa i sama želja za nečim pola je ostvarenja… „Jer ako nešto dovoljno želimo čitav univerzum će se udružiti da mi to i ostvarimo.

Izvor slika: www.lookerweekly.com

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *