Nedostajanje

Šta je to što zovu “ nedostajanje ” ? To mora da je ona praznina između rebara i pluća, tako anatomski i duhom neprihvatljiva. Ili je to ona promaja između dve misli koja odnese deo suštine, deo pojma i pravca… Ne znam tačno šta je, šta tačno imenuju time.Ali, može to i drugačije da se nazove, ta etiketa nije presudna. Praznina je bitna. Ona je ta koja čeka da bude zadovoljena, čeka da dođe na red. Nikuda ne ide. Samo čeka. Čeka voz za bolje sutra, kartu za buduće zadovoljstvo, čeka da joj se uruči nagrada za strpljenje.

 A ti, šta ti tada radiš? Gledaš je i pokušavaš da razmišljaš o delu suštine koj i nije njome ugrožen. Znaš da nešto nemaš ali ne znaš kako do toga da stigneš. Ne znaš kako toj praznini koja ti se uselila na pločnik tik iznad srca da obezbediš taj dugo očekivani i neizostavni poklon. I mašnu bi stavio, ali ne znaš kako. Ona čeka. Vreme joj ništa ne znači jer ona ne stari. Samo postaje ozbiljnija, zrelija. Sazreva za neko sutra, koje je možda ono danas, koje si juče snevao. Snevao si boje, oblike, ljude, ženu. Voleo si da sanjaš i sanjao si da voliš. Ili si zaista voleo? Možda je to ono što praznina hoće? Neće ni boje ni oblike ni ljude. Hoće nju. A ko li je ona i šta je sa njom? Pa zar si zaboravio? Nije valjda toliko promaje produvalo da je odneta i senka njene pojave? Ona je tu negde, sve vreme. Senka te čeka tik iza tebe, tvoja sa njenom. Okreni se oko sebe i nađi ih, ako hoćeš da zadovoljiš prazninu. Sve je prazno kad ti nedostaje…

usamljenost

 Dosta je tog nedostajanja. Iako nisam otkrio tačno šta je i nisam ušao u srž njega kao problema, otkrio sam da je problem. Treba da se reši. Rešio sam da oteram nedostajanje. Zameniću ga nečim drugim, nečim poletnijim, nečim što će da me zadovolji a ne da mi sabotira misli i pokret. Treba dobro potražiti, po starim pismima, beležnicama, po uspomenama na svakom listu, po imenicima, u beleškama. Možda se krije u starim kutijama sa poklonima. Od koga bi drugog bila ova srca razbacana po hartiji, nevešto ružom obojena? Pa ova dva, tri stiha na poleđini izbledeles like… Ko je to? To je neko drugo ja od pre mnogo godina… Slika se pohabala ali na poleđini koji stih i praznina čekaju. Ima je i u imenicima, i u beleškama, i na papirima. U svakom je srcu njen lik. I u mom je srcu njen lik. Ipak ga nisam zaboravio. Samo sam zaboravio da ga se setim.

tisiljubav

Evo, praznino pusta, evo ti slike i evo ti sećanja. Mora da si sada zadovoljna. Ja nisam. Ne znam kuda da je tražim. Svi naši parkovi su nestali, škole se zatvorile. Mora da je u nekoj zgradi daleko od one ispred koje sam je čekao, daleko od onog telefona koji sam voleo da zovem. Kažeš da pokušam? Da pokušam da zovem sećanje koje me možda čeka sa druge strane žice obeležene ovim starim telefonskim brojem? Besmislena si koliko i mučna. U redu, hoću. Stisnuću par cifara i nadaću se da je to čarobna kombinacija koja vodi do blaga, mog blaga. Možda mi kaže šta je nedostajanje. Je li to njeno ime, boja njenog glasa, zvuk njenih trepavica, dodir usne ili miris duše. Možda me prepozna. Možda njena praznina nosi moje ime.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *