Bićemo prvaci sveta – Komercijalnost iznad sadržaja

Film koji je obećavao. Obećavao s popriličnim potencijalom zanimljivu i emocionalnu priču o našim pionirima sporta pod obručima, o nastanku i razvoju jugoslovenske škole košarke. O sanjarima koji su nas doveli do svetskog trona. Uz studio i producentski tim koji nam je doneo sjajnu Montevideo franšizu sa velikim delom glumačke postave upravo iz Montevidea. Iskreno, nisam očekivao da film bude bolji, ili čak približno dobar, kao onaj o prvom fudbalskom prvenstvu sveta, ali sam očekivao zabavan, simpatičan i lako gledljiv film. Malo je reći da sam se grdno prevario. Samo iskustvo gledanja projekcije predstavljalo je, za mene, dvočasovnu agoniju i ogromno razočaranje iz više razloga koje ću drage volje navesti.

Za ovakav tip filma, ključno je da se publika emocionalno uključi u živote junaka, da sa njima prolazi kroz uspone i padove, da navija za njih, da ih oni inspirišu i motivišu na ličnom nivou – svakoga na jedinstven način, i da stvori dozu napetosti i neizveznosti, pre osećanja radosti zbog uspeha na samom kraju, ili tuge usled neuspeha. Jer poenta je da se gledaoci osećaju kao deo tima. Tokom radnje koja se odvija u periodu dugom čak dvadesetak godina ništa uzbudljivo ili zanimljivo se uistinu nije desilo. Jednostavno monotono i sporo.

Priča prati četvoricu mladih, obrazovanih sportista koji su rešili da oforme sportski klub do tada na ovim prostorima malo poznate igre sa loptom, zvane košarka. Ljubiteljima košarke imena Nebojše Popovića, Aleksandra Nikolića, Borislava Stankovića i Radomira Šapera su opšte poznata, a klub koji su osnovali dobio je ime Crvena Zvezda.

Već ovde, na samom početku, kreću veliki problemi i kao glavni krivac za neuspeh filma javlja se scenario. Likovi u filmu su izuzetno slabo razvijeni, nedovršeni i ima ih previše. Dijalozi su neuverljivi i isprazni. Svaki čas su ubacivani dramski momenti – problemi sa kojima su se naši junaci susretali, ali su preskakani i zaboravljani već u istoj ili narednoj sceni tako da potpuno gube na značaju i nemaju smisao. Sve ovo je dovelo do apsolutnog izostanka emocija proizvedenih iz same priče. Najbolji primer je smrt Radivoja Koraća. Slažem se sa svima koji će mi ovde protivrečiti argumentom da se Žućko nalazio u vremenskom periodu između osnivača, odnosno junaka filma, i finalne utakmice protiv SAD-a, ali pisci i režiser su od te scene i patnje preostalih članova zlatne generacije, čiji je i Korać bio član, pokušali da naprave događaj koji bi izazvao nalet snažnih emocija. Takav ishod je jednostavno bio nemoguć, jer je sam lik Radivoja Koraća jedva bio pominjan i pojavio se možda minut na platnu. Kada se na platnu pojavila 1969. godina svi smo znali šta sledi, ali ma koliko mi poštovali jednog od najboljih košarkaša svih vremena, sa ovih prostora, jednostavno nas nije bilo briga.

slika1

Iako bolja od scenarija (što zaista nije bilo teško), ni glumačka ekipa se, blago rečeno, nije proslavila. Mlade nade srpskog glumišta, Miloš Biković, kao harizmatični Radomir Šaper, Marko Janketić, kao profesor Aca Nikolić, i Aleksandar Radojičić, bar fizički nalik Bori Stankoviću, ovim filmom rizikuju gubitak epiteta „nade“. Strahinja Blažić, kao Nebojša Popović, ujedno i okosnica filma, imao je zadatak da iznese najveći teret i nažalost nije na najbolji način odgovorio. Njegov performans se prevashodno sastojao iz pravljenja blažene ili zabrinute facijalne ekspresije u krupnom kadru. Naravno, deo krivice za ovakva izdanja glumaca svakako nosi i loš scenario, ali ne sme biti izgovor, jer je i te kako moguće da se pruži dobra predstava, čak i u lošem filmu, i to se prepoznaje i ceni. Poznate mlade glumice, Nina Janković i Tamara Dragičević, predstavljene su u marketinškoj kampanji kao veliki deo filma i bile glavne „promoterke“ istog, verovatno zbog svoje prepoznatljivosti i nedostatka ženskih likova u filmu, a zapravo su se našle na velikom ekranu sveukupno po pet minuta i nisu imale nikakav značaj za priču. „Starija ekipa“ je dala možda jedini kvalitetan doprinos ovom filmu. Svuda brilijantni Sergej Trifunović izvukao je najviše što je mogao iz uloge Ranka Žeravice i bio u potpunosti dobar. Lazar Ristovski je, kao drug Tito, uspeo da za kratko vreme u filmu izazove jako redak smeh u bioskopskoj sali. Toni Mihajlovski bio je izuzetno simpatičan kao televizijski radnik, dok je major, kojeg tumači Leon Lučev, dobar deo bio jedina svetla tačka u filmu. Ipak, Nebojša Dugalić, kao Vladimir Dedijer, Titov prijatelj i biograf, doktor istorijskih nauka i intelektualac komunističke vrhuške, apsolutno se izdvojio od svih i maestralno vladao svakom scenom u kojoj se pojavio, iako to verovatno nije bilo u planu.

Još jedan problem, što se izrade likova, a i radnje, tiče, javio se u uverljivosti o prolaznosti vremena. Pomenuti četverac je, kao što sam već napomenuo, prešao put dug dvadesetak godina od početka do kraja filma, a da nisu izgledali više od par godina starije. Obukli su ih u odela i ofarbali po tri dlake iznad zulufa da izgleda kao da su osedeli, bez ijedne bore ili bilo kakvog znaka starosti, i očekivali da ćemo da prihvatimo četvoricu mladića kao pedesetogodišnjake, i to starije od Sergeja.

Ni snimatelji i režiser nisu se proslavili. Film, uz svu obradu i montažu, nije izgledao baš najbolje, što najviše izvlačim iz činjenice da sam stekao utisak kako su zaboravili da isključe „zum“ na kameri. Sigurno je bar 75% filma snimljeno u najkrupnijem mogućem kadru, i to ne samo za vreme monologa, već i dijaloga, pa se „skakalo“ sa glumca na glumca zavisno od toga ko ima reč. Čak je i veći deo utakmica koje su se odigrale odrađen na isti način, i umalo da zaboravim da napomenem kako je opšti utisak posle projekcije bio da je svaka druga scena, naime, već pomenuti krupan kadar Strahinje Blažića, oči u oči sa kamerom u svim mogućim emocionalnim stanjima. Što se same utakmice tiče – borbe za zlato u „velikom finalu“ filma – igra nije bila najbolje dirigovana, te je stoga tek na momente delovala kao realna utakmica. Postoje košarkaški koreografi koji služe da akcije u filmovima budu što uverljivije, i tome svedoče filmovi poput Coach Carter, Glory road ili serija One Tree Hill, ali čak ni to nije bio toliki minus u mojim očima koliki je bio izostanak emocionalne upletenosti oko konačnog pobednika, jer je naime i sam Montevideo na trenutke delovao kao da fudbal igraju amateri. Ali se zato Bjelogrlić pametno skoncentrisao na osećanja, koja utakmice, pogotovo u „velikom finalu“ filma, treba da probude. I nije problem u tome što smo svi znali da će Jugoslavija postati prvak sveta, svi smo znali i tačno kako će se odvijati utakmica protiv Urugvaja pa smo na kraju ipak bili besni, razočarani i emocionalno ispražnjeni kao da je po prvi put gledamo uživo. Pokušao je svakako i režiser Darko Bajić da na neki način postigne isti efekat kroz razne probleme; od prekida televizijskog prenosa jer ćemo se osramotiti u svetu i toga da su sudije svirale za Amerikance, te potom izbacile našeg najboljeg igrača Ćosića, oko čega je dignuta velika frka, preko iznenađujućeg povratka na teren povređenog kapitena Daneua, posle čega je potpuno zanemareno nepravedno suđenje i usledilo je par minuta u kojima „plavi“ pogađaju iz svih mogućih krupnih kadrova u usporenom snimku, a da gledaoci pritom nemaju pojma ni koji je otprilike rezultat, jer je snaga volje jača od krađe sudija?

slika2

Važno je da je iskorišćen uspeh Montevidea da bi se isforsirao još jedan domaći film. Nadam se da su se svi koji su učestvovali u stvaranju filma zahvalili Bjelogrliću i ostaloj kompaniji na prodatim kartama, jer na preporuku prijatelja sumnjam da će iko otići da pogleda ovaj strahovito loš film. Čak se ni simpatična pesma sa „trejlera“, koja je lako ulazila u uvo, nije čula duže od 5 sekundi na filmu. Sve u svemu za mene jedno poprilično mučno i neprijatno iskustvo, i na skali od jedan do pet smatram da ne zaslužuje prelaznu ocenu, već čist kec.

Da li ste Vi gledali „Bićemo prvaci sveta“? Ako niste, toplo preporučujem da ne bacate pare, a ukoliko Vam se baš ide u bioskop, pogledajte bar nešto izuzetno kvalitetno, poput možda „Kingsman: The secret service“. Do sledeće „analize“.

 

Izvor fotograija: www.cineplexx.rs/;

www.mediaportal.rs;

www.megablog.rs

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *