Preko trnja do zvezda

Prošle godine, otprilike u ovo vreme, dok sam žurila na predavanje, presrela me je jedna devojka koja je promovisala prakse u inostranstvu. S obzirom na to da sam oduvek volela da putujem, ovo mi se učinilo kao divna prilika za nešto novo. Novo iskustvo. Novu zemlju. Nove ljude. Nove prijatelje. Novu mene.

11069975_10206448984926900_2137130830_o

Kao i većina ljudi koji se prijave za odlazak na volontersku praksu, želela sam da idem u neku od evropskih zemalja, negde blizu, negde gde mi je sve donekle blisko i gotovo poznato. Posle višemesečnog traženja pogodne prakse, gotovo da sam izgubila nadu. Sticajem okolnosti, na predlog moje EP menadžerke, pogledala sam i prakse u Rusiji. Nikada pre toga mi nije palo na pamet da idem tamo. Nakon pomnog razmišljanja, zaključila sam da najverovatnije nikada više neću dobiti priliku da toliko dugo boravim u ovoj zemlji, te sam odlučila da je iskoristim. Sticajem ovih okolnosti, nisam otišla ni u jednu od tih prvobitno željenih evropskih zemalja, već u predivnu Rusiju. Znam da ovo zvuči kao kliše, ali to je bila odluka zbog koje se nisam pokajala, odluka koja je potpuno promenila moj život i mene kao osobu.

11088187_10206448990087029_623828430_o

11070365_10206448989127005_480600217_o

Polovinom jula, krenula sam put Rusije. Tada sam prvi put putovala avionom, što je samo prvo u nizu novih iskustava koje sam doživela tog predivnog leta. Kada sam stigla, bila sam skroz zbunjena, sve je bilo novo, odjednom sam se nalazila u sred Sankt Peterburga u hostelu sa sedmoro drugih ljudi u istoj sobi! Svi su bili veseli, pričljivi, ponašali su se kao da se već svi dugo znamo. Za mene, inače povučenu osobu, kojoj je potrebno neko vreme da se sprijatelji sa nekim, je ovo zaista bio šok, ali pozitivan šok. Nakon par dana provedenih u gradu sa oko 40 divnih ljudi iz celog sveta, došlo je i vreme da odemo u kampove van grada i da tamo predajemo engleski, ono zbog čega smo zapravo i došli. Kada sam stigla u kamp, zajedno sa još 6 ljudi sa kojima se gotovo nisam ni družila u prethodnih par dana, opet sam doživela šok. Ovoga puta nije bio pozitivan. Kamp je bio bukvalno u sred šume. Za nekoga bi to možda bio raj na zemlji, oaza mira okružena predivnim jezerima, ali meni, već naviknutoj na velelepni Peterburg i njegovu neprestanu žurbu je bilo dosadno. Osećala sam se kao da sam na nekoj od rekreativnih nastava u osnovnoj školi: bez interneta, bez ičega interesantog da se radi, sa najbiližom prodavnicom 2 km od kampa i oko 400 dece koja nemaju mira. Pitala sam se šta mi je sve to trebalo u životu i kako ću preživeti narednih 6 nedelja. Međutim, posle prvobitne „depresije“, kamp je počeo da mi se sviđa. Ne samo da je imalo šta da se radi (i tu ne mislim samo na časove engleskog koje sam držala, već i na mnogobrojne radionice za decu u kojima smo i mi učestvovali), već je imalo šta i da se vidi i istraži (divni predeli, šuma i okolna jezera). Klinci su nas brzo zavoleli i brzo se navikli na nas. Jezik nam je isprva predstavljao barijeru, jer su uglavnom znali jako malo engleskog, te sam se više oslanjala na govor tela, a morala sam i ruski od muke da progovorim. Uskoro sam se navikla na takav način života: brz i nepredvidiv. Preko nedelje smo bili u kampu, predavali, istraživali okolinu, družili se, dok smo preko vikenda odlazili u grad i obilazili muzeje i izlazili i takođe se družili, samo u još većem broju.

11091978_10206448990127030_1711784409_o

11089093_10206448982846848_1704406269_o

11085749_10206448984766896_1814031650_o

Tih 6 nedelja je proletelo a da nisam ni osetila. Došlo je vreme da se rastanemo, da se vratimo kući. Iako sam se isprva pitala kako ću uopšte preživeti tih 6 nedelja, na kraju nisam želela ni da se vratim kući. Nisam želala da napustim taj divni Sankt Peterburg, velegrad koji mi je tako brzo prirastao za srce. Nisam želela da se rastanem sa tim fenomenalnim ljudima. Mojim novim prijateljima. Mojom novom porodicom.

11087088_10206448988246983_693091376_o

11091986_10206448990607042_2035362362_o

Kada sam se vratila kući, osećala sam se jako čudno. Otuđeno. Počela sam da uviđam koliko me je ova praksa u stvari promenila. Nedostajala mi je jurnjava i nepredvidivost, zauzetost. Nedostajali su mi moji novi prijatelji. Međutim, kada je moja prvobitna „žal za Rusijom“ prošla, poželela sam da pomognem drugim ljudima da dožive isto, pa i bolje iskustvo od mene. Postala sam član AIESEC-a, član tima za dolazeće prakse, gde smo se trudili da tim novim ljudima približimo našu kulturu i pomognemo im da upoznaju pravu Srbiju.

Оvo moje iskustvo је bilo samo „okidač“ koji je pokrenuo lavinu promena, promena koje se i dalje dešavaju.

Uključi se i ti u Global Citizen program i doživi ovakvo iskustvo. Link za prijavu: ovde, a više informacija na http://aiesec.org.rs/global-citizen/.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *