Nesporazum – „Nikako ne mogu da nađem prave reči“

Predstava „Nesporazum“, prema istoimenom delu Albera Kamija, svoju premijeru doživela je decembra 2011. godine na sceni Narodnog pozorišta. Iako je premijera ove drame održana pre četiri godine, predstava se nalazi na stalnom repertoaru, stoga vam se i dalje pruža mogućnost da je pogledate.

Uloge:Slika 2

Majka – Ljiljana Blagojević

Marija – Vanja Ejdus

Marta – Marija Vicković

Jan – Hadži Nenad Maričić

Stari sluga – Milan Gutović

Reditelj – Veljko Mićunović

Ova drama je pisana 1944. godine. Međutim, kako je Kami veoma kompleksan pisac, tako je i skoro svako njegovo delo veoma teško predstaviti scenski. Nije lako prikazati publici sve one emocije, razmišljanja i unutrašnje borbe svih junaka. Mićunović je izjavio da Kamijevu dramu možemo sagledati kao modernu tragediju o traganju za srećom koja govori o surovoj otuđenosti najbližih.

U nekoliko prvih minuta shvatamo da je okosnica predstave život majke i ćerke Marte. Njih dve same žive u jednom nadasve zaboravljenom mestu koje je daleko od civilizacije. Drže oronuli i skromni pansion, u kome tek katkad odsedne poneki putnik. Imaju jednog slugu koji ne govori. Majka i Marta ubijaju svoje goste zbog novca. One skupljaju novac kako bi jednog dana pobegle iz bede koja ih okružuje. Žele da odu na neko bolje i lepše mesto. Ne shvataju čin ubistva kao nemoralni postupak, već ga vide kao način ostvarenja svoga cilja. Marta sanja o dalekim predelima, o moru, o zemlji obasjanoj suncem i čvrsto je odlučna da po svaku cenu ostvari svoj san i pobegne iz sumornog okruženja. Kako odmiče predstava, pojavljuje se bračni par. To su Marija i Jan. Jan je zapravo davno zaboravljeni sin i Martin brat, koji ih je napustio i sad se vraća posle dugog niza godina. Marta upoznaje Jana i ono što ga neprestano ispituje jeste- Kako je tamo? Kako je tamo gde sija sunce? Kako tamo ljudi žive? Marta ima ogromnu želju da sazna kako izgleda život van okova u kojima se ona nalazi. Zamišlja te željene predele kao utopističke, ne znajući šta je zapravo čeka, a ispred sebe ima pravi primer nekoga ko dolazi iz „zemlje mora i sunca“, te otuda i njena radoznalost. Ona je poput deteta koje veruje u bajke. Dok Marta sanjari, Marija, Janova žena, govori nam kako je „Evropa tako tužno mesto“. Osvrnemo li se na ovu rečenicu, zapitaćemo se – Da li je tamo negde preko reke trava stvarno zelenija i sunce jače sija? Ili su to samo naše predrasude i ubeđenja, naša verovanja, koja nas vode u nepoznato?

Marija Vicković je sjajno predstavila lik Marte. Unela je živost u ovaj lik. Marta se ponaša veoma čudno. Hladna je i odbojna. Pokreti su joj neusklađeni, kao i govor. Sve je to posledica manjka ljudskog kontakta i osuđenosti na život samo sa majkom. U jednom trenutku se žali majci kako nema prijatelja, nema muškarca u svom životu. Primorana je na surovi način preživljavanja, te stoga i želi da pobegne od svega, i za nju ubistvo ne predstavlja tragičan čin.

 Slika 3

Jan, uviđajući kako se njegova majka i sestra snalaze da bi preživele, oseća grižu savesti. Vrativši se posle toliko godina ne može mu biti lako da im tek tako saopšti da je on taj koji ih je napustio. U toku predstave Jan ponavlja rečenicu : „Nikako ne mogu da nađem prave reči“. Jan ne može da nađe reči jer je, naime, ostavio svoju majku sa malom sestrom i otišao u svet. Ostavio ih je da se same snalaze kao dve žene i to u prvoj polovini XX veka, kada su žene bile ipak u manjoj mogućnosti da opstaju same bez muške ruke. Jan se boji njihove osude i oseća krivicu. Ne zna kako da im izađe na oči i uvidevši da u trenutku kada ih je video nije dobio osudu, jer ga nisu poznale, on podsvesno želi to da iskoristi. Majka je bila ljubazna prema njemu. Na prvi pogled, i ona i Marta brinu o njemu kao o gostu. A on zna, tj. boji se, da ako im pokaže ko je zapravo da će ga one odbiti, da će ga prezreti.

Jedna od najpotresnijih scena jeste kada Marta razgovara sa Janom i umišlja da joj se on udvara. Posmatrajući ga kao pravog muškarca, u jednom trenutku ga je i poljubila. Jan oseća sažaljenje prema njoj i zgrožen je onim što vidi. Ova scena izaziva takvu teskobu i žaljenje, da je skoro svaki gledalac uzdahnuo.

Slika 4

Kako majka i Marta nisu prepoznale Jana, ubile su ga, kao i sve goste do sada. Međutim, sluga je pronašao Janov pasoš i ostavio ga na stolu, kako bi Marta i majka videle. Ali, već je bilo prekasno. U trenutku kada saznaju ko je zapravo Jan, reakcije su iznenađujuće. Marta, iako je sama po sebi čudna, ima izraženiju reakciju od majke. Ljiljana Blagojević je ovde majku predstavila kao emotivno šturu ženu, koju nije u adekvatnoj meri pogodila smrt sina. Da li je do glumice ili rediteljevog pogleda na delo, diskutabilno je. Ali reakcija majke nije bila dovoljno izražena, čak vrlo hladna. Marta opravdava Janovo ubistvo, uprkos tome što je njen brat. Opravdava ga time što ih je napustio i video svet o kome ona mašta i živeo u njemu.

Milan Gutović, kao stari sluga, samo se pojavljuje na sceni bez ikakvog dijaloga ili monologa. On je poput jedne mračne senke koja sve vidi i pokazuje put drugima, put koji ih sve čeka. Zato njega možemo poistovetiti sa smrću. Na kraju predstave on stavlja znak „ZATVORENO“ na vrata pansiona. Zatvoren je dalji put ka onoj zemlji mora i sunca. Zatvoren je put ka našem srcu. Zatvorena su naša usta, jer ne možemo progovoriti i izraziti svoje emocije. Zatvoren je naš život.

Slika 5

Ova ozbiljna drama, koja govori o jednoj rasturenoj porodici i otuđenosti među ljudima, pokazuje da jedan nesporazum može dovesti do tragičnog kraja. Ali i pored tog nesporazuma, kolika je to sloboda u svetu da možemo izvršiti ubistvo? Izvršiti ubistvo zbog svoje lične sreće i cilja. Zar je granica sasvim nestala? I zar smo stvarno dozvolili da nesporazumi prevladaju nad našim životima i da se samo sve više udaljavamo jedni od drugih?

Izvor fotogafija: http://www.narodnopozoriste.co.rs/nesporazum

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *