Tamara Dragičević – Gluma je najveći deo mog života

Tamara Dragičević, nekima možda poznatija kao Eli, Buka ili Nadica, je ostvarena i uspešna kako na daskama koje život znače, tako i pred kamerama. Ova mlada glumica koja prosto zrači svojim šarmom, pozitivnom energijom i jednostavnošću, konstantno je u žurbi sa probe na probu, ali ne žali. Beskrajno uživa u poslu koji radi, jer je svakako bolje raditi nego biti besposlen. Znači joj što je najmlađa dobitnica Zlatnog Ćurana, ali ne želi da se na tome zaustavi, već teži da bude sve bolja i bolja.

Glumom si počela da se baviš igrajući u pozorištu Dadov. Kakve uspomene nosiš odatle?

U sedmom razredu osnovne škole sam krenula u Dadov, mada to nije sam početak mog bavljenja glumom. Još u prvom razredu sam bila u dramskoj sekciji i prvi put se susrela sa glumom. U Dadovu sam počela ozbiljnije da se bavim i da otkrivam šta je ona zapravo. To je neki pravi početak i već tad sam shvatila da bih volela to da studiram i da to bude moj životni poziv. Igrali smo manje predstave i počeli da se raspitujemo o prijemnom ispitu…

Jedna si od retkih koja je Akademiju upisala iz prvog puta i to posle trećeg razreda srednje škole. Zašto si požurila?

Želela sam da upišem kod profesora Dragana Petrovića Peleta i ta želja mi se ispunila. Ja sam toliko jedva čekala da upišem glumu i osećala da sam već sprema za to. Čula sam da je moguće polagati prijemni i posle treće, čak i posle druge godine srednje škole. Rešila sam da pokušam, ako ništa drugo, bar zbog iskustva. Ali na moju veliku sreću, primili su me.

Na kasting za “Montevideo” si otišla na nagovor Miloša Bikovića i to još za vreme studija. Da li ti je bilo lakše jer si znala šta traže i šta donekle možes da očekuješ?

Prvo je bio muški kasting, zatim ženski, pa nas je Miloš malo uputio. Nije bilo lakše, kasting je bio dug, naporan. Žene su probale sve uloge i Valeriju, i Rosu, i Eli. Onda su nas uklapali sa momcima, kombinovali kako ko ide uz koga. Kada su mene odredili za Eli, trebalo je dokazati da sam baš ja najbolja za taj lik jer je još dosta devojaka bilo u trci za tu ulogu. Bilo je interesentno jer je to bio prvi tako veliki kasting u mojoj karijeri. Ogromno je iskustvo i mnogo mi znači i drago mi je što sam izašla kao pobednik.

Jesi li bila svesna u kako veliki projekat se upuštaš i koliko će ti značiti za dalju karijeru?

Jesmo mi negde predosećali, taj veliki kasting je bio dobar nagoveštaj kao i probna snimanja sa kompletnom šminkom i kostimima. Mi smo tada bili na kraju treće godine fakulteta i mogli smo da osetimo da je to nešto veliko. Nismo mogli da znamo da će biti tako veliki bum u srpskoj kinematografiji posle dugo vremena i da će biti toliko gledano, ali smo znali da nije nimalo naivan i neki običan film.

Igrala si i sa Draganom Petrovićem Peletom. Kakav je osećaj bio snimati sa nekadašnjim profesorom?

Bilo je sjajno. Mi smo sad već postali stalni partneri. Snimali smo Montevideo gde mi je igrao tatu, onda Miris kiše na Balkanu, sada igramo i u predstavi u Zvezdara teatru Rođendan gospodina Nušića… Ne samo što je dobar profesor i sjajan pedagog, fenomenalan je glumac i samim tim sjajan partner. Glumcu je mnogo bitno da ima dobrog partnera, zato što si onda i ti bolji. Kada neko radi sa sto posto snage i emocije, ne možeš ti da daješ pola sebe. Svaki put se radujem kad imam priliku da igram sa njim.

Ta klasa je dala mnoga sada već zvučna glumačka imena. Misliš li da je to do profesora ili do vas?

I do nas, i do njega, i do nečeg trećeg i većeg. To je jedna lepa energija koja se spojila i bila prisutna sve vreme tokom studiranja. Profesor nas je usmeravao da ostanemo pozitivni i dobri ljudi, da se držimo zajedno. Pričao nam šta nas čeka posle akademije, puno smo naučili od njega. A i nekako smo se valjda energetski našli nas dvanaestoro. Divno smo se družili za vreme školovanja a i sada smo nerazdvojni. Nema dana da se ne vidim sa nekim od “klasića”.

Tamara Dragicevic 2

U predstavi “Rođendan gospodina Nušića tumačiš lik Ljubinke Bobić. Kako je to glumiti glumicu?

Nije lako zato što je ona bila jedna posebna ličnost, velika glumica tog vremena, potpuno nesvakidašnja. Nisam se trudila da napravim imitaciju, već da iz svog senzibiliteta i onoga šta sam čula o njoj, donesem tu ulogu najbolje što mogu. U nedostatku video zapisa iz tog vremena, a po sjajnom tekstu Dušana Kovačevića sam napravila jednu svoju Ljubinku. Kada bi meni rekli da dodelim nekome tu ulogu, nikada je ne bih sebi dala jer ne podsećam na nju i nismo ni malo slične. Upravo iz tog razloga i jeste interesantnije i predstavlja mi veći izazov.

Mnoge uloge si spremala paralelno. Koliko je to zahtevno?

Meni se često dešava da kada dobijem jedan posao, dođe još neki. Predstave Slavna Florens i Rođendan gospodina Nušića sam spremala u isto vreme, trčala sa probe na probu. Kao i svoju dimlomsku predstavu Ludi od ljubavi, koju sam radila sa Ivanom Mihailovićem i Urošem Jakovljevićem, sa Dobrim ujkicom. Mogu da kažem da sam se navikla na taj tempo iako zahteva puno truda i vremena. Sad kad nemam nekoliko projekata u isto vreme, kao da ni ne radim.

Kako su specifičnosti snimanja “Vojne akademije” uticale na tebe?

Vrlo je interesantna tema kojom se bavi ta serija – vojska, pogotovo za žene. Drago mi je što smo imali priliku da provodimo vreme na samoj Akademiji, da pričamo sa kadetima, mnogo smo slušali od poručnika i kapetana. Moj lik je bio takav da nisam imala mnogo vojnih scena ali mi  svakako ostaje u sećanju kao divno iskustvo. Saradnja sa rediteljem Dejanom Zečevićem mi je pomogla da naučim mnogo stvari koje će mi samo koristiti u budućnosti. Volela bih da u karijeri što više radim sa njim.

Nedavno si sa predstavom “Slavna Florens” bila u Kanadi. Kako je publika tamo reagovala?

Sjajno su reagovali. Imam utisak da im se zaista dopalo jer je to jedna pozitivna, lepa i istinita priča o neverovatnoj ženi koja je toliko volela muziku, da je ta ljubav nadvladala njen netalenat. Mi smo uživali, kao i publika. Postoji anegdota vezana za to putovanje. Igrali smo dve predstave za jedno veče. U pauzi je neka gospođa srela ženu koja nam pomaže oko šminke i pitala da li će nas videti i rekla joj da nam prenese da su raspamećeni, oduševljeni, da smo im ulepšali dan i uz to joj dala nešto novca da se počastimo. Tako da smo dobili i bakšiš na tom gostovanju.

11090736_10206000170581296_1616422332_oU toj predstavi igraš tri lika. Koliko su ti teške te promene za tako kratko vreme?

Ne mogu da kažem da je lako, ali verovatno igrajući sam se uvežbala i navikla na te promene da je to sad već rutinski. Naravno, u početku se trudim da pravim što veću razliku i da ne pređe nešto iz jednog lika u drugi. Oduvek mi je bilo zanimljivo kada sam gledala glumce kako igraju više likova, pitala se kako oni to rade i priželjkivala tako nešto. I eto, u ovoj predstavi sam i to iskusila.

I deca su tvoja publika. Da li se razlikuju ta izvođenja za najmlađe?

Igrati za njih je još slađe ali i teže i napornije. Treba mnogo više truda i neke posebne energije da ih umiriš, privučeš im pažnju, da prestanu da pričaju, šuškaju, nego da gledaju u tebe. Za njih treba igrati kao i za odrasle, nisu publika koju treba podcenjivati. Oni su iskreni i bez pardona će dobaciti ako je nešto dosadno ili ne razumeju. Malo se bavim i pedagogijom, držim glumu osnovcima u školici glume Maska. Posebno je iskustvo raditi sa decom i susretati se sa novim generacijama.

Šta je za tebe gluma?

Život, igra, sreća, polet, ljubav. Rano sam se dala glumi i zavolela je. Osećam da će moj život biti posvećen glumi, pored porodice i prijatelja. Gluma je najveći deo mog života.


Pročitajte još:

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *