Prijatelj se u nevolji poznaje

Život nije film, ali neki filmovi prikazuju život u stvarnom i ne tako blistavom svetlu. Ono što jedni gledaju samo na bioskopskim platnima ili „malim ekranima“, drugi proživljavaju ne znajući za bolje. A život u kosovskim enklavama jedva zaslužuje da se naziva ovim imenom, što se da videti iz priloženog. To je život izvan vremena i prostora, poput onog u horor filmovima, okružen opasnošću i ispunjen strahom. Zato, ako ste spremni da iskusite zaista težak život, i proživite bar sat i po vremena u kosovskoj enklavi, uglavite se u stolicu omiljenog bioskopa, odgledajte ovaj film i pokušajte da ostanete ravnodušni. Ukoliko to ne uspete, radnju filma pratiće vaše uzbuđenje i uznemireno lupanje srca a završićete ga možda i u suzama.

Nasuprot očekivanju stereotipnog filma o Kosovu i Metohiji i priči na kakve smo navikli, ovaj film  oduševljava. Film „Enklava“ bavi se životom na Kosovu i Metohiji i večitom dilemom o srpsko-albanskim odnosima, verno i na najvišem nivou realno prikazujući tegobu življenja Srba na tom području. Realizatori ovog filma, na čelu sa rediteljem Goranom Radovanovićem, vodili su računa o svakom detalju. Film se po svojim karakteristikama i radnji može svrstati u dokumentarne filmove, a reditelj svoj film svrstava među srpske filmove poput onih iz šezdesetih i sedamdesetih godina kada su se stvarali angažovani filmovi u smislu tematske relevantnosti. Ovo je film za sva vremena koji će generacijama posle naših dočarati pravu istinu o životu u kosovskim enklavama.

Da bi situacija bila što vernije prikazana, deca koja glume srpskog i albanske dečake jesu deca koja su odrasla na Kosovu i Metohiji, (Filip Šubarić, Denis Murić, Nenad Stanojković, Milan Sekulić) i govore svojim dijalektom. Dečaci su izabrani na osnovu audicija održanih u njihovim školama. Iako prvi put ispred kamera, bez ikakvog iskustva, osim, možda recitovanja na nekoj od školskih svečanosti, odlično su se snašli. Možda zato što su, željni da posao odrade kako treba, vežbali marljivo odlazivši na probe, a možda zato što su se mogli poistovetiti sa likovima koje tumače, dečaci su maestralno izneli svoja osećanja pred publiku. Verovatno je iz zbog njihove posvećenosti film vrlo uverljiv i težak u emotivnom pogledu.

Filip Šubarić, koji igra ulogu Nenada, iz sela je Sevca. Sam reditelj za Filipa kaže da je divno dete, i da je igrao samog sebe, te da je svaka emocija koju je uspešno izneo na bioskopsko platno iskrena. Denis Murić, a na filmu albanski dečak Beškim je iz Zvečana, a ostala dvojica dečaka koji glume takođe albanske dečake su iz sela Sušiće (Nenad Stanojković) i iz Donje Gušterice (Milan Sekulić).

U bioskopu, kada su se ugasila svetla, pred nama je osvanula živa slika na bioskopskom platnu. Počela je priča koju sam već znala i koja mi je omogućila da se setim preživljenih trenutaka. Mnoge situacije, poput večeri provedenih uz sveću, koje su nekada za čitavo Kosovo i Metohiju bile svakodnevnica (u nekim mestima su i dalje), i prevoza od kuće do škole Kforovim transporterom, i danas se dešavaju. 

Enklava

Radnja filma prati usamljenog srpskog desetogodišnjeg dečaka Nenada Arsića (Filip Šubarić) koji živi u enklavi Vrelu. Nenad je dobra duša sa još uvek neoblikovanim karakterom. Težak život koji je primoran da vodi, pravi razliku između Nenada i njegovih vršnjaka srpske nacionalnosti.

Film počinje u učionici srpske škole u Vrelu u kojoj je Nenad jedini učenik. Dok čita domaći zadatak na temu “Moj najbolji drug” Nenad nas polako uvodi u svoj život koji nije nimalo jednostavan. Koliko je prirodno da dečaku koji tek krenuo u školu najbolji i jedini prijatelj bude deda Milutin (Meto Jovanovski) koji je na samrti a jedina razonoda večernja partija domina sa njim, posle koje, ukoliko pobedi, dobija kocku šećera jer nemaju za više?

Nenadov otac Voja nimalo autoritativan, utehu i beg iz svakodnevnice pronalazi u alkoholu dok vodi izuzetno tragičan i skoro izgubljen život. Voja je vrlo kompleksna ličnost, a publici ga u izvanrednoj izvedbi približava fenomenalni Nebojša Glogovac koji svakim povišenim tonom i svakom podignutom obrvom dočarava ličnost umornu od života i razočaranu u isti. Naizgled hladan, Voja je samo duboko povređen situacijom koja ga je zadesila i napravila ga onakvim kakav je. Iako deluje da ne mari o svojima, Voja nije takav. On je proizvod siromaštva, brige i prikrivenog straha.

Glavna tema jeste Nenadova svakodnevnica koja po merilima normalnog uopšte nije svakidašnja. Kada ga, zbog boljeg života u Beogradu, čak i učiteljica napusti, usamljeni dečak očajno pokušava da pronađe razlog koji će mu izmamiti osmeh na lice. Jedini vršnjaci u njegovom okruženju su Šiptari. Kako se sprijateljiti sa „prirodnim“ neprijateljem? Mržnja između dva naroda deci nije poznata, i ne obraćajući pažnju na nju, ona ipak pokušavaju da postanu prijatelji, gazeći granice. Međutim, prijateljstvo između Srba i Šiptara, zauvek će ostati na ivici nemogućeg.

Mladi Šiptari prilaze Nenadu podstaknuti radoznalošću i željom da se i oni provozaju u transporteru. Isprva prepadnut, zatim iznenađen i na kraju oduševljen, Nenad prihvata njihovu ponudu i jednu vožnju trampuje za momente „bezbrižnog“ detinjstva.

Nenad ipak uspeva da se jezikom srca poveže sa albanskim dečacima takođe željnih igre. Pogrešno socijalizovani i naučeni da mrze, dečaci odrasli u bolesnoj sredini ruše zid i žele samo ono što će ih učiniti srećnim – igru. A dečja igra poznaje isključivo jezik prijateljstva kojim se uče mali Nenad i njegovi, sad već novi prijatelji.

Međutim, krvna osveta karakteristična za albanski narod, i obilje oružja dostupno Šiptarima dovode do toga da albanski čobančić Beškim, koji celog života sluša da su Srbi odgovorni za smrt njegovog oca, ukrade pištolj i njime zameni igračke. Sa ovakvim „igračkama“ teško je završiti bez ozbiljnih posledica. Beškim dovodi u opasnost sve, zarad jednog jedinog priznanja poniznosti od strane dečaka Srbina. Ali Srbin nikada neće da prizna da se boji,  jer pravi Srbin ne zna za strah! 

Ovaj upečatljiv i prilično dirljiv momenat u filmu, oslikava odnos dve nacije i težnju Albanaca da dominiraju nad Srbima dok prete i nastoje da unesu strah u srpskim srcima. Strah nužno povezan sa mržnjom između ova dva naroda. Nenad koji hrabro pruža otpor i prikriva strah, dok stoji zarobljen pod crkvenim zvonom čiji je kanap otkinuo prvi metak ispaljen iz šiptarskog pištolja ispoljava pored smelosti i srpski inat koji mu ne dozvoljava da se pokori neprijatelju, bez obzira na posledice koje mogu uslediti.

Enklava

Posledice opasne igre vrhunac dostižu u trenutku kada Nenad ostaje zarobljen ispod crkvenog zvona a Beškim biva ranjen metkom koji je sam ispalio i koji se odbio o isto to zvono. Zlo prouzrokovano večitom mržnjom, krivica koju Beškim oseća pošto optuži Nenada za metak u nozi, strah od osećaja krivice i na kraju pokajanje zbog učinjenog dela pobediće mržnju i spasiti vredan život, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Šiptari, besni na Srbina za koga veruju da je povredio njihovo dete, bez razmišljanja jure u osvetu, uništavajući sve pred sobom. Pale ostatke odavno porušene crkve ne mareći za posledice i za živote koji za njih nisu vredni. Ruševine gore, zajedno sa drvenim zvonikom, metalnim zvonom i (logično) detetom ispod zvona za koje, u tom trenutku, nema izgleda da će preživeti.

Uprkos okolnostima, jeziku i vaspitanju, teško se može protiv savesti, a pravi prijatelji se u nevolji poznaju. Shvativši da je pogrešio, sa štakama i ćopajući na jednoj nozi, Beškim se iskrada i odlazi da pokuša da spasi život onome kome je u jednom trenutku hteo da oduzme isti. Metalno zvono je, uprkos katastrofi koja je prethodila, uspelo da sačuva mlad i nevin život.

Pored Nenada, upoznajemo i sveštenika (Miodrag Krivokapić) koji sanja o obnovi porušene crkve, svakoga dana čekajući novo zvono, što ukazuje na to da nada ljudi sa Kosova još uvek postoji. Sveštenik, poput čuvara enklave, dok živi u kućici pored onoga što je od crkve ostalo, predstavlja jedinu vezu porodice Arsić sa civilizacijom.

Takođe, slici današnje situacije na Kosovu i Metohiji doprinosi i kosovski policajac Cekić, Srbin koji to više nije, a takvih je danas sve više.

Autobus iz Srbije, koji u ulozi šofera vozi Nenad Jezdić, i kojim dolazi Nenadova tetka (Anica Dobra) kako bi poslednji put videla oca na samrti, biva kamenovan a samo trenutni strah putnika, a onda vraćanje u normalu, kao da se ništa nije desilo, iako krvave glave pokazuju drugačije, realna je slika zbog koje se Srbi boje da posete Kosovo.

S ciljem prikazivanja što vernijeg života u enklavi, napravljene su odlične, oštre paralele između albanskog obilja i srpskog siromaštva, pa se Kosovski Albanci venčavaju uz raskoš i kič, dok Srbi sahranjuju u bedi i nemaštini na varvarski porušenim grobljima. I dok se Srbima oduzima oružje jer su branili svoje, Kosovski Albanci imaju oružja i više nego dovoljno, i u svakom trenutku su sposobni za zlodelo. Iz hira, zadovoljstva, osvete… Ko će ga znati? Pitanje je dokle će Srbi izdržati, a odgovor: neće još dugo. 

Život Srba u kosovskoj enklavi nije moguć. Gledati opasnost u oči svakog dana, iznova, nije lako a ni moguće doživotno, kad – tad će vuk pojesti jagnje. Nije tačno da su Srbi na Kosovu i Metohiji postali imuni na strah, jednostavno su ga prihvatili i, iako ga vešto prekrivaju, dopustili su da bude deo njih. A šta ljudima, u takvim situacijama, preostaje nego da se sele s namerom da spasu „živu glavu“? Međutim, razumevanje je teško naći. Sva pretrpljena agonija, posle koje bi trebalo da dodje sunce, nastavlja se.

Posle nesreće koju je Nenad, zahvaljujući Bogu i dečaku Beškimu koji je prvo izazvao nevolju a zatim i pronašao rešenje, preživeo, zajedno sa ocem, sveštenikom i tetkom odlazi u Beograd. I kada mali Nenad, izvukavši se iz „pakla“, konačno dobija šansu za normalan život u Beogradu, umesto da nađe nove prijatelje on ostaje zarobljen sa starima. Ulogа heroja koju vršnjaci treba da mu dodele zamenjuje se nadimkom „Šiptar“ od strane istih. Umesto da Nenad u novoj sredini zaceljuje ožiljke, on ponovo nailazi na neprijatnosti kao posledicu teškog života koji je vodio. Navikao da živi život obeležen i drugačiji od drugih, Nenad ipak preživljava i uklapa se u novu sredinu hrabro i dostojanstveno, uvek imajući na umu jedno: pravi Srbin se ne plaši!

Izvor fotografija: http://www.enklavafilm.com/

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *