Srđan Olman: Nije stend-ap sve što je smešno

Od glume, preko novinarstva, do stend-ap komedije, Srđan Olman nam govori o svom putu ka uspehu, o tome šta ga inspiriše prilikom osmišljavanja nastupa i, što je možda najvažnije, šta je, a šta nije stend-ap komedija. 

Imali smo prilike da gledamo Vaš nastup na Večeri reklama u okviru festivala FONklame. U publici su uglavnom bili studenti. Kakva je bila njihova reakcija na nastup?

Studenti kao grupacija jesu odlična publika i imaju odličnu predispoziciju da budu stend-ap publika, s tim da stend-ap publika mora da nauči da učestvuje u nastupu, ne tako što će da dobacuje i smeta komičaru, već tako što će da se smeje na pravim mestima, da aplaudira kada treba i sl. Stend-ap publika je poput pozorišne publike. Pozorišna publika treba da ispoštuje norme ponašanja u pozorištu. Tako je i sa stend-ap publikom, uz izuzetak da stend-ap publika više učestvuje u samoj „predstavi“. Tako da, ne mogu da kažem da sam nezadovoljan publikom, jer su se na određenim tačkama, na kojima bi zaista trebalo da se smeju, smejali. Shvatili su šalu. Stend-ap je, vrsta komedije tokom koje publika mora donekle i da razmišlja, jer su u pitanju sarkastične stvari i stvari o kojima treba razmišljati.

Ima li stend-ap svoju ciljnu publiku?

U Americi recimo, u kojoj je donekle i nastao stend-ap, nema. Tamo stend-ap vole i prate ljudi svih generacija. Kod nas je situacija malo drugačija, zato što su ljudi starijih generacija, stariji od 50 godina, navikli na drugačiju vrstu humora, na neki naivniji humor iz naivnijeg vremena. Mada, sa druge strane, sve to nipodaštava činjenica da su, u Subotici na primer, sa nastupa koje sam ja organizovao, ljudi, pripadnici starijih generacija, izlazili presrećni. Mene je to prijatno iznenadilo. U Subotici, do skoro, dok ja nisam počeo da organizujem nastupe, ljudi nisu znali šta je stend-ap, a onda smo došli u situaciju da na nastupe dolaze ljudi od 7 do 77 godina. U početku je postojao problem, zbog nekih sastavnih delova stend-apa, kao što su crni humor i pojedini eksplicitni načini izražavanja, toliko da smo postavili donju starosnu granicu publike na 16 godina, ali su gledaoci, generalno, odlazili jako zadovoljni. Kako je stend-ap krenuo da se razvija, postao je sve popularniji kod nas, što mi je jako drago. Čini mi se da možemo za par godina da postignemo to da naša publika bude približna američkoj publici i da dolaze ljudi različite starosne dobi, najrazličitijih afiniteta i interesovanja i da zaista uživaju u svemu tome. 

Da li je stend-ap kao koncept doživeo svoju ekspanziju u Srbiji u proteklih nekoliko godina? Zašto je to tako?

Nije ekspanzija, nikako, ali je definitvno da se ljudi polako upoznaju sa tim. Tu sada nastaje jedan problem. Ljudi su počeli da se upoznaju sa stend-apom i mnogi koji ne znaju šta je stend-ap, a vole humor krenuli su da se bave time. Ljudi misle da rade stend-ap, a u stvari ga ne rade. Pričanje viceva i prepričavanje urbanih legendi iz kraja, za koje manje-više svi znaju, nije stend-ap. Često volim da kažem da je ispričati vic u stend-ap komediji isto kao igrati rukom u fudbalu. Sve mora da bude autorski i mora da ima određenu dozu sarkazma, odnosno ličnog pečata komičara. Mnogi takođe misle da je monodrama stend-ap. Nije, jer monodramu piše neko drugi, reditelj, glumac je samo izvodi i koncept je potpuno drugačiji. Postoje određena pravila po kojima se piše stend-ap i postoje ljudi u Srbiji koji to poštuju i jako su dobri u tome, tako da se nadam će stend-ap kao koncept tek početi da živi, a zatim, u jednom trenutku i doživi tu, pomenutu ekspanziju.

Može li da se napravi paralela između srpskog i, recimo britanskog stend-apa?

Može. Britanski humor je, po mom mišljenju, najbolji humor. Britanci su, generalno, spremni da čuju sve. Britanci su spremni da čuju istinu. BBC je, a kad kažem BBC mislim na zabavni program, donekle takav. „Monti Pajton“ i „Mućke“ su serije koje su neverovatno popularne bile i kod nas i kod njih. Tako da smo u toj meri slični sa Britancima, uz izuzetak da su Srbi nacija koja ne voli baš da čuje istinu o sebi. Naš humor donekle sliči njihovom, ali bi trebalo da budemo još otvoreniji i spremni da prihvatamo šalu u većoj meri.

Srđan OlmanPo zanimanju ste novinar i radili ste godinama kao novinar i voditelj na lokalnoj televiziji u Subotici. Kada se rodila ideja i želja da se bavite stend-apom?

Kao i većina Srba, ni ja do nekog momenta nisam znao šta je to stend-ap i, mada sam imao prilike da gledam isti, nije mi padalo na pamet da bih time mogao da se bavim. Sticajem okolnosti sam imao priliku da, kao novinar, pratim jedan događaj, konferenciju, povodom takmičenja „Najbolji komičar“. Tada su me kolege koje su znale da imam smisla za humor i za stend-ap nagovarale da se prijavim. Rešio sam da se prijavim i ispostavilo se da je moj nastup bio dobar. Aleksandar Perišić, stend-ap komičar, je bio jedan od članova žirija. Ja volim da kažem da je on moj učitelj, kada je stend-ap komedija u pitanju. Do tada nisam mnogo znao o stend-apu i on me je mnogo čemu naučio, iz početka. Tako je i najbolje, kada nešto počinješ ni iz čega. Mnogi ljudi koji se bave i žele da se bave stend-apom znaju sve pogrešno o stend-apu i to je jako loše.

Pobedio sam na takmičenju „Najbolji komičar Srbije“. Nakon toga je usledio „Open mice“ u Domu sindikata, takmičenje na koje me je Aleksandаr Perišić pozvao da se prijavim i na kom su već bili ozbiljni kandidati i postojala ozbiljna konkurencija. Nas devetnaest se prijavilo. Žiri je bio ozbiljan („Državni posao“, Igor Brakus, …) i tada mi već više nije bilo svejedno, ali sam želeo da me ljudi vide. Te sam uspeo da pobedim i tu. To je bio prvi put da sam zastao i pomislio: „Ok, ovo izgleda da nešto vredi“.

Iza sebe imate više od 100 nastupa, u zemlji i u regionu. Koliko je teško pronaći inspiraciju, s obzirom na to da nastupe osmišljavate sami?

Taman kada mislim da više nemam inspiracije, ona se desi. Ne znam kako. Kada sam počeo ozbiljnije da se bavim stend-apom, praktikovao sam da ustanem ujutru, otvorim laptop i krenem da pišem. Kao da imam radno vreme. I često se dešavalo da tada ništa ne napišem, tj. napišem dve rečenice i odustanem. I onda, kada sam umoran, kada krenem na spavanje, krene da mi se „vrti“ scenario u glavi. Mnoge stend-apove sam osmislio tako što sam legao da spavam i morao da ustanem u sred noći. Komičari su mi govorili da, ako mi se to desi, a dešava se verovatno svima, ustanem i zapišem. Vremenom sam počeo da razmišljam na taj način, mozak je počeo da mi radi na toj frekvenciji. Čak sam dolazio u situaciju da prilikom najobičnijeg razgovora dobijem ideju za stend-ap i, ako je ispričam, ljudi su u nedoumici, ne znaju da li sam ozbiljan ili ne. Pokušavam da te dve stvari razdvojim, da napravim distancu između nastupa, scene i svakodnevnog života. Inspiraciju pronalazim u svemu. Ne postoji ništa određeno na šta se fokusiram, nešto se prosto desi, poput putovanja autobusom, boravka kod kuće, boravka sa babom. Muško-ženski odnosi su takođe inspirativna i sveprisutna tema. Sve što se oko nas dešava može da bude smešno, ako se sagleda na odgovarajući način.

Da li je teško ostati pozitivan, smejati se i nasmejati druge u vremenu i situaciji koji nas svakodnevno prate? Da li su možda smeh i komedija jedino što nam je preostalo?

Jeste, baš zbog situacije u kojoj se nalazimo, situacije koja je sjajna za „izvrtanje“, za pravljenje karikatura od svega. Upravo se tu nameće konstatacija „šta nam drugo preostaje“. U svemu tome i jeste najvažnije da se ljudi smeju i ostanu pozitivni.

Koliko je teško napraviti balans u smislu dobrog i zanimljivog nastupa, a pritom ne uvrediti nikoga i zadržati se u okvirima pristojnosti? Da li je time, u nekoj meri, moguće menjati svest ljudi?

Uvek se neko nađe uvređen. Sa druge strane, i pričanjem vica se neko oseti prozvanim. Ali ako to ljudi shvate kao šalu, jer stend-ap nastup nije osmišljen da bi bilo koga vređao, sve je u redu. Mada je to već pitanje ega i možda stepena obrazovanja. Ako je čovek svestan okruženja i svestan situacije u kojoj se nalazi, takođe ako je svestan sebe, onda nema problema. Naravno, nikada se ne ide u krajnost. Mada, Britanci to rade.

Takođe, ako bismo mi mogli da menjamo svest ljudi kao komičari, to bi bilo sjajno. Ne znam baš koliko je to moguće, ali bi svakako bilo lepo. Potrebno je da ljudi bar malo omekšaju, da ih nastup bar za trenutak promeni ili zaintrigira. Dešavalo se da ljudi koji izgledom ne odaju osobu tolerantnu na sve, posle deset minuta kreću da se smeju, postaje im zabavno i to je već neki napredak. Nekada ljudima jednostavno treba polako pružati neke stvari, „servirati“ im kako da misle.

Srđan Olman

 

Postoje li predrasude o stend-aperima i komičarima uopšte? Da li je Vama i u životu kao na sceni?

Ne, nije. U pitanju je posao kao i svaki drugi. Komičar često ima loš dan, nije raspoložen, ali izađe na scenu. Meni je to donekle lek. Time izbacim negativnu energiju, kroz zabavni deo svog posla i tada se i ja osećam dobro. Često mi se dešavalo da na nastup odem neraspoložen ili da treba da nastupam u nekoj jako napetoj atmosferi, ali na kraju uglavnom bude sjajno. Mada bih napomenuo da se od kada radim stend-ap manje šalim u svom društvu, a dok se nisam bavio stend-apom to je bio jedini način da ispoljim tu vrstu kreativnosti.

Da niste počeli da se bavite stend-apom, da niste postali novinar, čime biste se bavili? Imate li neku neostvarenu želju?

Želeo sam da budem glumac. Tako je sve ovo i počelo. Mada, nikada nisam imao hrabrosti da probam da upišem glumu, jer uvek je bila prisutna ta činjenica da su drugi možda talentovaniji od mene. Sticajem okolnosti otvoren je fakultet u Subotici, na kom je jedan od odseka trebalo da bude gluma, ali to nikada nije zaživelo, tako da sam se opredelio za novinarstvo i nastavio da se usavršavam u tom smeru. Glumom sam počeo da se bavim pre tri godine, kada je jedan od glumaca u Narodnom pozorištu u Subotici pokrenuo svoju radionicu. S obzirom na to da smo se poznavali, pozvao me je da im se pridružim i meni se to jako dopalo. Bili su tu jako talentovani ljudi. I tada su mi mnogi savetovali da pokušam da upišem Fakultet dramskih umetnosti, ali nisam. Počeo sam da se bavim stend-apom i verujem da je to čak bila bolja odluka, jer u stend-apu, za razliku od glume, ima više slobode u smislu izražavanja, improvizacije i komunikacije sa publikom, a to je sve ono što je meni na sceni jako potrebno.

Postoji li nešto što biste želeli da dodate, što nismo pomenuli, a smatrate značajnim?

Nije stend-ap sve što je smešno. Ako neko stoji na sceni i priča nešto što je ljudima već poznato, što su imali prilike da čuju, taj neko se ne bavi stend-apom. Biti komičar ne znači biti samo smešan, nego znači i ispunjavati neke uslove. U stend-apu postoje pravila, počevši od pisanja, slaganja reči u rečenici, trenutka kada nastaje smeh, tzv. punch line-a. Ne smeju se pričati vicevi, niti stvari koje su ljudima već poznate, ne smeju se koristiti tuđi tekstovi, treba ostati autentičan. Dakle, nije u pitanju apsolutno slobodna forma. 

Za kraj, imate li poruku za naše čitaoce?

Preletite preko ovog intervja, jer sigurno ima zanimljivijih stvari u časopisu. 🙂

Srđan OlmanFotograf: Đorđe Milosav

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *