Sve boje i naličja muzike na našoj sceni (uživo iz Guarnerius-a)

Navikli smo da na koncert dođemo i, u zavisnosti da li imamo već rezervisana mesta, ili ne, tražimo nama najudobnija gde nesmetano možemo gledati i slušati zvuke koje volimo i želimo čuti… Prvo pomenuh gledanje jer, koliko god čudno zvučalo, vizuelni doživljaj umetnika dok katarzično prevlači gudalom preko žica svog instrumenta, pored slušanja, stvara potpun dojam i ugođaj. Da, nekada davno, u vreme renesanse postojali su ženski horovi pri crkvama i ti glasovi ispunjavali su mise, razne praznike i svetkovine, dok bi devojke koje su pevale bile zaklonjene iza zastora, iza očiju javnosti. Pritom, ti isti glasovi zvučali su poput samih anđela ovaploćenih sa zemlje i vinutih u nebo, ljudi ih nisu mogli videti, pa su im lebdele slike u njihovim mislima stvarajući fantazije kakve se samo zamisliti mogu. Vremena su prolazila, a muzika je još u proteklom veku otišla do nesuđenih visina svojih granica, svojom ekstatičnom ekspresijom, stavljanjem pojedinca in medias res i obogaćivanjem nje same raznim programima, objašnjenjima, “uputstvima” koja uz nju idu. A da li granice današnje muzike postoje i koje su to? Teško ćemo dobiti odgovor, preostaje nam samo da se prepustimo svim svojim čulima i uživamo u izabranom.

Tog ponedeljka, 30. marta u 20 časova u sali Guarnerius-a, neznatan broj ljudi nešto pre početka najavljenog koncerta počeo je zauzimati mesta i željno iščekivati nastup. Publika je ovaj put bila podeljena, ako se tako sme reći, na dva “tabora”, jedan je činio ljude zrelijih godina, dok je drugi sačinjen od mahom mladih ljudi, uglavnom studenata. Naizgled sasvim uobičajen sastav, duo violina i klavir, ali ko nije upoznat sa radom ove dve mlade dame pomisliće da se, kao po običaju, izvode dela poznatih ili manje poznatih kompozicija kanonski i po principu strogo koncertnom, gde se svira virtuozno, izvođač od tona do tona fazira stilski i svaku, pa i najmanju oznaku poštuje, u dubokom je transcedentalnom zanosu dok stvara te “svete” zvuke i eventualno pogledom, gestom, ili kakvim tajnim znakom, samo datom duu poznatim, komunicira sa svojim kolegom. A pubilka za svo to vreme pomno sluša, ne diše, ne trepće, ne pomera se, samo sluša… U pitanju je “Katarina & Ljubica duo”, i ove dame, sa izrazom i stilom, autentičnošću i smelošću izvode svoje kompozicije, mnogo više od toga, to nisu puke kompozicije kao skup tonova, odseka, kontrasta, to je potpun dojam, sinkretizam, ako se tako može reći, gde razne veštine i ideje dolaze do izražaja i same od sebe obogaćuju dojam.

Katarina i Ljubica

Prva kompozicija izvođena zove se “Once upon a time”, predstavlja performans na sebi svojstven način, izrazi lica samih izvođača, prefinjenim pokretima i na sasvim neobičan način sviranja uvode u “začarano kraljevstvo zvuka”. Okidanjem žica na klaviru poput harfe stvara poseban zvuk, posebnu notu i boji prostor, čini ga beskonačnim, takođe denfovanjem istih želi se postići “šapat” instrumenta, violinin pizzicato kao odgovor nadovezuje se na “neispričanu priču”. Za njom sledi “Omaž”, nalik na uspavanku, lirskim karakterom, melodično i vrlo muzikalno izranja lament nad ko zna čim, njemu se suprotstavlja violina koja u forte dinamici donosi višeglasje, poput prkosa, koji se ne da slomiti ni pred čim, i to na način latentne polifonije u pratnji akorada na klaviru, simultano sviranih. “Promise” je treća po redu kompozicija ovog nesvakidašnjeg dua, nju izdvaja drugačiji karakter, strastven, pun želje, života i prkosa, koji ga nošen ritmom tanga najbolje opisuje i predstavlja.

Katarina i Ljubica

 Još jedna stvar koja ne može i ne sme proći neprimećena je što klavir u ovom slučaju, na pojedinim odlomcima kompozicije postaje u doslovnom smislu udarački instrument, po rezonatoru naša pijanistkinja udara ritam i zajedno sa deonicom solo violine on biva jedno, doslovce precizno i u delić sekunde odsvirano. Četvrta je “Amaranth”, donosi svežinu, kontrast na prethodnu kompoziciju, možda i najjači do sada, i poput samog značenja naziva, kao i biljka sa purpurnim cvetom, donosi nove boje, tonalitete, uticaj narodnog melosa je vrlo jak, kao i mestimično udaljavanje od tonalnog centra, a sve ukupno nosi dojam, fin zvuk i melodiju, poput muzičke kutije. Brza, polenta i drugačija karakterno je sledeća “Catching”, istog ritma, ali bržeg tempa, ritmom rumbe i akordima u violini koji se brzo smenjuju oslikava sam naziv u kom nam sam prevod može sve reći. Ovde su na određeni način klavir i violina “posvađani”, dosta komplementarni u odnosu jedan na drugi. “Trafic lights” predstavlja odličnu sintezu dosadašnjih kompozicija, a opet na prvo slušanje odaje utisak tipične uvodne teme kakve filmske komedije, ili kakve kompozicije zabavnog karaktera zajedno sa elementima džeza čiji uticaj se ovde gotovo najviše ogleda, takođe, uz ritam nikad zastarelog i prevaziđenog svinga i povremenog glisanda. “Put oko sveta”, kompozicija koja se originalno tako zove, dakle, na našem jeziku, takođe i naredne dve poslednje, sa violinom koja započinje sviranje poput tamburice i karakterističnim neparnim ritmom u sedam osmina, sadrži još jedan elemenat koji do sada nije bio prisutan, pored okidanja žica na jednom i drugom instrumentu, kao i denfovanja i udaranja ritma. To je pevanje, na neutralnom slogu koje prva započinje pijanistkinja, zatim se na nju, u dvoglasu nadovezuje violinistkinja nižim glasom.

Savršen zbir boja instrumenata i glasova koji se odlično slažu i “slivaju” jedan u drugi poput raznih registara i boja na orguljama, uvodi u sasvim drugu dimenziju i raspoloženje, poput transcedentalnog. “Sarajevo”, pretposlednja kompozicija, sa klavirom u dubokim registrima koji kao da oslikava duboku, mutnu vodu sa prelazima ka svetlom, pomalo orijentalnom zvuku, koji podseća na vranjske narodne pesme. “Lavirint kruga”, poslednja kompozicija predviđena za ovo nezaboravno i potpuno neočekivano veče zatvara “magiju” koja se u proteklih sat vremena pred slušaočevim očima i ušima odigrala, a koja je još uvek trajala. Počinje rečima violinistkinje, parafraziraću, koja, ogrnuta plavom ešarpom prelazi salu i dolazi među poslednje redove publike:”Jedni kažu, ako preskočiš početak, preskočićeš i kraj. Drugi kažu da ne postoji početak, a ni kraj. Ali jedno je sigurno, svaki novi kraj je novi početak”. Naslov dovoljno govori i izlišno bi bilo tumačiti muziku, kao i samo njegovo značenje, mogu samo toplo preporučiti i predložiti bez imalo razmišljanja da poslušate sami! Na “bis” je premijerno izvedena “Improvizacija” br. 18.

Katarina i Ljubica

Ove dve mlade dame će definitivno ući u anale naše muzike ako to već nisu, jer poseduju nešto sjajno, nedorečeno, smelo i inovativno na našoj, inače dosta bogatoj i plodonosnoj muzičkoj sceni. Srećno im u daljem umetničkom radu i svaka čast!

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *