Zbogom pameti

Šta bi sve bila glupost? Ono što ne razumemo, ne poznajemo pa ga i ne vrednujemo, ili ono što se kosi sa razumom i opštim pravilom smislenosti? Ono što ne poznajem mogu da upoznam i kao novo ga prihvatim i kao takvo shvatim. Ali, šta biva sa pojavama, stvarima, osobama koje ne podležu nikakvom smislu? Takve suprotnosti se ne privlače jer, smisao nesumnjivo stavlja besmisao pod znak pitanja, ne razume ga. Možda glupost nije samo odsustvo inteligencije već samo lenjost vijuga, nezainteresovanost za širinu misli. Nikako serija ili trač partija ne mogu da budu preči od nekoliko stranica dobre knjige. Dokumentarac se ne menja žutom štampom. To je samo linija manjeg otpora, bliskost sa onim što je pitko.

slika 1

Preplavljenost medija, otupelost čula. Domaći kanali puni su kiča i šareniša, scenom vladaju veliki umetnici sumnjivog kvaliteta. Tu su i postoje godinama jer ih neko traži, gleda i sluša. Traži se ono što je lako, što umiva umorne oči nakon napornog dana, masira svest. Laki sadržaji su zbog toga okupirali našu umornu svest. Zato godinama biramo velike pevačke zvezde koje se u cvetu mladosti na sceni bore za koji minut instant slave, štampamo novosti o oskudno obučenim lepoticama, veličamo ono čega se neki stide. Svakoga dana se objavi nekoliko knjiga i modernih muzičkih ostvarenja, onih  koja će potrajati dan ili dva, jer njihova sadržina nema veći potencijal. Problem je što su svi pisci a malo je onih koji čitaju.

Za sve postoji razlog. To je jedna od onih parola u koje verujem. Kako onda i dalje ne valja bacati smeće noću, ići po sredini ulice, proći ispod merdevina, klatiti se na stolici? Za to postoji razlog u nekom paganskom verovanju, starom običaju ili u prostoj i najosnovnijoj logici. Ali, iz straha ili nekog slepog uverenja, sve to se zanemaruje. Ostajemo skromno plitki, ne ulaže se u rizik i ne obraća se svesti. Sve crne mačke bubamare sveta ne mogu nam naškoditi koliko možemo mi sami.

slika 2

Umesto u svesnost, ulažemo u izgled, onaj koji je svima predočen. I zato, sunčamo se i crnimo pod svakakvim lampama, sušimo kožu zarad neke lepote, kosu peglamo, nokte lijemo i izlivamo. Ko je uopšte propisao štiklu od 15 centimetara kao najosnovniji asesoar? Nepisano je pravilo da svaka moderna devojka zarad svoje lepote mora da ima sličnu obuću. Ta vratolomna sprava za mučenje kvari predstavu o visini koja je sada, fizički, lako dostižna i samim tim ništa ne znači. Mora de se popne na potpeticu da bi se bilo na visini. A šta kad se izuje? Svest može i bosa de se propne visoko. Plitkost je preduboka da bi se štiklom prevazišla.

I šta je uopšte svest? To je ono što bi trebalo koristiti svakodnevno, kao četkicu za zube, redovno je konsultovati za savet, kao dobrog prijatelja, poštovati je, kao starijeg i pametnijeg, biti joj zahvalan. Treba je hraniti kvalitetnim štivom, širinom pogleda, putovanjem kroz misli i prostor. Verujte, vredi. Ali vredi ako i samo ako se svest da probuditi, ako je spremna za saradnju. Tvrdoglavost je neprijatelj. Oči su onda čvrsto zatvorene i ne vide. Samo treba sabrati dva i dva, shvatiti da je to četiri, i nastaviti sa sabiranjem. Oduzimanje je pad. Pomnožite svoje misli i tako se lako stiže to beskonačnog. Iskočiti iz plitkog, odupreti se. To nije velika mudrost, samo sposobnost i volja. Zamislite da jabuka češće pada na glavu, svakom od nas. Vredi jer glupost nema cenu, a razum je neprocenjiv.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *