Stefan Majdov – Možda 100 puta ne uspiješ, ali 101. ćeš uspjeti

Stefan Majdov

Stefan Majdov, naš mladi i perspektivni džudista, je nosilac evropske medalje. Takođe, višestruki je državni prvak, dva puta prvak Balkana i doneo je dosta medalja sa evropskih kupova. Član je džudo kluba “Crvena Zvezda” iz Beograda i uspešan je student dva fakuteta, Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu i Fakulteta fizičkog vaspitanja i sporta u Istočnom Sarajevu. Više o svim njegovim dostignućima, i o tome kako radom uspeh ne izostaje, možete saznati u daljem tekstu.

Studiraš dva fakulteta i učestvuješ na prestižnim takmičenjima. Kako uspevaš sve to da uskladiš?

Naučio sam da nonstop imam obaveze. Nije teško, ako sve dobro isplaniram i dajem sve od sebe. Većina sportista, koji uplivaju u profesionalne vode, izaberu ili neki lakši ili neki privatni fakultet, ali ja sam izabrao ovaj put i idem do kraja. Moj radni dan se sastoji od jutarnjeg treninga, predavanja na fakultetu i večernjeg treninga, ali trudim se i da pronađem vremena za ostale aktivnosti, kao i sve moje kolege i prijatelje. Živim na relaciji Istočno Sarajevo-Beograd, ali trudim se da uskladim sva predavanja na DIF-u i na FON-u. Najveći problem predstavljaju česti odlasci na kampove i takmičenja u inostranstvu.

Kakvi su bili tvoji počeci bavljenja džudoom?

Kao i svaki početak, bilo je jako teško. Nije bilo puno uspjeha, ni pobjeda. Prvu medalju, i to zlatnu, osvojio sam posle godinu i po treniranja. Za mene su čak i pričali, da i nisam neki potencijal za džudo, ali ipak su se „stručnjaci“ prevarili.

U septembru 2014. si osvojio treće mesto na evropskom prvenstvu u Bukureštu. Kako su tekle pripreme i kakvi su ti utisci sa takmičenja?

Evropska medalja je kruna karijere. Do ove medalje sam bio višestruki šampion države, dva puta prvak Balkana i osvajao sam medalje na evropskim kupovima, ali je falila medalja sa evropskog prvenstva. Tokom 2014. imao sam dosta povreda, pa u prvoj polovini godine nisam mogao da dam sve od sebe. U avgustu sam postao prvak Balkana sa povredom lakta i zgloba noge. Evropsko prvenstvo je prvo takmičenje na kom sam bio 100% zdrav i, hvala Bogu, bolje nije moglo.

Stefan Majdov

Tvoj brat Nemanja je takođe džudista i niže prilično dobre uspehe. Kakav je vaš odnos, da li gledate jedan na drugog kao na konkurenciju?

Moj brat Nemanja je dvije godine mlađi od mene, ali ipak ima bolje rezultate. On je prvak Evrope do 81kg, a ja sam treći. Nosilac je olimpijskog srebra za mlade, najbolji mladi sportista za 2014. godinu izborom Olimpijskog komiteta Srbije, a ja sam među prva tri. Brat i ja, s obzirom na to da se obojica takmičimo u istoj kategoriji, sastajali smo se 5-6 puta, ali pobjednik uvek bude odlučen dogovorom. Između nas dvojice nikad neće biti prava borba na takmičenju, tako da nismo konkurencija, nego samo podstrek jedan drugom.

Treniraš decu od 4 do 8 godina u džudo klubu „Randori CZ“ iz Istočnog Sarajeva. Kakav je osećaj raditi sa decom?

Prelijep je osjećaj raditi sa njima, šaliti se i razmišljati kao dijete je ono što nedostaje u današnjem brzom životu, pa trenirati ih dođe kao psihički odmor. Igra je osnov svega, tako da i džudo uče kroz igru. Moramo da se prilagodimo njihovom načinu razmišljanja i da pokušamo da prenesemo naše znanje na mlađe naraštaje.

Želja ti je da odeš na OI u Riu 2016. ili Tokiu 2020. godine. Da li si oduvek vredno radio da bi jednog dana otišao na OI ili se ta želja nedavno javila?

San i cilj svakog sportiste je da ode na OI i uzme olimpijsku medalju. Čim smo počeli profesionalno da treniramo, javila se želja prvo za državnom, zatim balkanskom i evropskom, i na kraju za olimpijskom medaljom. Sada je cilj da odemo na Olimpijske Igre i sve posvećujemo tome.

Stefan Majdov

Budući da ti je otac trener, kako uspevaš da razgraničiš lični od profesionalnog odnosa i da li je to u nekim trenucima bilo teško?

Ljubiša Majdov je trener mog brata i mene. U šali ga zovemo „Doktore“, ali čim napustimo salu on je naš tata. Inače na evropskom prvenstvu, ispisana je istorija da su dvojica braće na istom postolju i da im je trener tata. Oficijelni spikerka je u šali rekla: „Još da im je mama doktorica, to bi bilo nevjerovatno“. Nije pogriješila, moja mama Biljana je medicinski radnik, koja je takođe mnogo zaslužna za naše uspjehe.

Za uspehe koje si ti postigao potrebno je dosta rada, ali i talenta. Da li smatraš da talenat bez rada i odricanja nije ništa?

Talenat je naravno bitan, ali talenat bez rada jednostavno propadne, ispari. Nekada se radom može nadoknaditi manjak talenta, tako da nikada ne treba odustajati ni od čega u životu.

Ko ti je do sada bio najveća podrška?

Pored oca, majke i brata, moram posebno da se zahvalim dekanu prof. dr Milanu Martiću, prof. Milici Kostić Stanković na razumijevanju, pedagoškoj i ljudskoj podršci na mom profesionalno sportskom putu, pokazujući da je vizija fakulteta da stvara uspješne i svestrane mlade ljude, kako na naučnom, tako i na drugim interesnim poljima. Zbog obaveza, ne mogu pravovremeno da ispunim sve predispitne obaveze, ali uz razumijevanje određenih asistenata i profesora sve stižem. Do sada posebnu zahvalnost dugujem profesorima od kojih sam najviše naučio, a to su prof. dr Gordana Jakić, prof. dr Veljko Jeremić, prof. dr Ondrej Jaško, prof. dr Snežana Kovačević i prof. dr Sandra Jednak.

Stefan Majdov

Kako provodiš ono malo slobodnog vremena koje imaš u pauzama između treninga i obaveza na fakultetu?

Najčešće je to druženje sa prijateljima i djevojkom, kada je imam, odmaranje uz društvene mreže ili neki film. Nemam taj luksuz za noćni život, ali smatram da svojim izborom, ništa ne propuštam. Osjećaj je fenomenalan kad znaš da si nešto postigao u životu i da te ljudi cijene zbog toga.

Šta bi poručio mladima, koji žele da postanu uspešni u bilo kom domenu koji ih interesuje?

Treba da vjeruju u sebe i da nikad ne odustaju od svojih želja. Ko nije pokušao, nije ni uspio. Rad, red i disciplina i rezultat kad-tad mora doći. Možda ni sto puta ne uspješ, ali 101. ćeš uspjeti.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *