Atlantida – (ne)izgubljeni grad

Atlantida je grad iz grčkih legendi i mitova. Grad čiji su stanovnici posedovali veliku mudrost i bili hiljadama godina napredniji od tadašnjeg sveta.

Za razliku od mnogih legendi, čiji su koreni davno izgubljeni, istorijski se zna da se Atlantida prvi put pominje u dva Platonova dijaloga; Timaeus i Kritias, pisanim 330. godine pre nove ere.

Kako ne bismo čitali dijaloge, dovoljno je da se ukratko podsetimo načina na koji je Platon opisao ovu civilizaciju. Profesor arheologije na državnom univerzitetu u Konektikatu, Ken Feder, prepričava Platonovo viđenje Atlantide: ”Tehnološki unapređena, ali moralno unazađena, Atlantida je pokušavala da dominira svetom putem sile. Grupa ljudi koji su stali na put Atlantiđanima bili su drevni Atinjani. Iako su bili potpuni autsajderi, sa manje ljudi i sredstvima koja nisu mogla ni da se porede sa onima kojima su raspolagali Atlantiđani, Atinjani su uspeli da pobede koristeći snagu duha. Zvuči poznato? Platonovi dijalozi sa Atlantidom su suštinski starogrčka verzija ‘Zvedanih Ratova’.”

Samim tim, legenda o Atlantidi je, u stvari, više herojska priča drevnih Atinjana, nego mit o potopljenoj civilizaciji. Ako se detaljno pogledaju svi spisi iz doba drevne Grčke, može se lako doći do zaključka da se Atlantida ne pominje ni u jednom drugom dokumentu, osim u Platonovim spisima. Činjenica koja navodi na razmišljanje je to da je nemoguće da se tako napredna civilizacija sa toliko uticaja, ne pominje (makar u prolazu) u drugim starogrčkim spisima; možda je Platonova mašta jedino mesto gde je ikada postojala.

”Oživeti” Atlantidu
U poslednja dva milenijuma nije se puno pričalo o Atlantidi. Mnogi ne znaju da je ideju o mogućem postojanju Atlantide prvi put predstavio američki pisac i kongresmen Ignatius Doneli, još 1881. Njegova pretpostavka je da su najveća dostignuća (metalurgija, poljoprivreda, religija i jezik) u svetu pre nove ere zapravo delo Atlantiđana. Njegov argument je bio taj da su civilizacije tog doba bile previše neuke da bi dovele do razvitka tih nauka, i da su te veštine preuzele od napredne civilizacije (teorija Donelija je slična teoriji ”drevnih astronauta” koji su pomogli Egipćanima da sagrade piramide, vodeći se činjenicom da ljudi na Zemlji nisu bili dovoljno pametni da bi sagradili takve građavine, već su im u pomoć pritekle kolege iz svemira).

Posle Donelija, mnogi pisci, mistici, pa čak i naučnici, pokušavali su da nađu neki rezon koji bi potkrepio verovanje u drevnu civilizaciju Atlantide. Između ostalih, to su Madam Blavatski (u knjizi ”Tajna Doktrina” iz 1888. godine) i Edgar Kejsi, koji je bio poznati parapsiholog i vidovnjak (on je tvrdio da je bio u kontaktu sa ljudima koji su bili reikarnacija osoba sa Atlantide). Međutim, najzanimljiviji je bio Čarls Berlic (Berlitz; škola stranih jezika koju je osnovala njegova porodica), koji je objavio knjigu o ”Misterijama Atlantide” 1969. godine.  U toj knjizi, Berlic je povezivao Atlantidu sa Bermudskim trouglom, tvrdeći da je ta civilizacija glavni uzrok nestajanja brodova i aviona na tom mestu. Naravno, mnogi su rešili misteriju zvanu ”Bermudski trougao” u prošlosti, a samim tim i ideju koju je predstavio Berlic.

Atlantida – (ne)izgubljeni kontinent
Uprkos dokazima da je Atlantida samo plod mašte starogrčkog filozofa, mnogi ljudi veruju u mogućnosti da je civilizacija postojala. Shodno tome, mnogi su se upustili u potragu za izgubljenim ostrvom, tvrdeći da su pronašli potopljene hramove u svetskim vodama. Mnogi ‘stručnjaci’ za Atlantidu pronalazili su ostatke ove civilizacije širom sveta, uključujući: Atlantski okean, Antarktik, Boliviju, Tursku, Maltu i Karibe.

Međutim, Platon je veoma precizan u svojim pisanjima gde se Atlantida nalazi: ”Iza okeana koje je tada bilo plovno; ispred usta koja vi Grci nazivate ‘Herkulovi stubovi’, tamo leži ostrvo koje je veće od Libije i Azije zajedno”.  U prevodu, Atlantida je više kontinent nego ostrvo (veće od Libije i Azije zajedno), i nalazi se na ulazu u Gibraltar (‘Herkulovi stubovi’), u Atlantskom okeanu.

I pored današnje tehnologije i svih tehnoloških dostignuća koja se koriste u okeanografiji i topografiji morskog dna, Atlantida (ili barem deo ostrva) nikad nije pronađena. Iako postoji dosta misterije na velikim morskim dubinama (jer, ruku na srce, ljudska rasa bolje poznaje površinu Meseca nego dubine okeana), ipak se čini pomalo nemoguće da bi svi instrumenti koje koriste okeanografi, podmornice, podvodne kamere i ostala sredstva koja se koriste za istraživanje morskog dna, mogli da promaše ostrvo ”veće od Libije i Azije zajedno”.

Naučnici (posebno geolozi) su odlučni u svom stavu da je nemoguće postojanje kontinenta te veličine, koji je iznenada potonuo u Atlantskom okeanu. Jednostavno, topografija zemlje ne dozvoljava da se makar postavi i hipoteza o takvom scenariju. Naučnici strogo odgovaraju: ”Atlantski kontinent nije postojao; velika civilizacija zvana Atlantida nije postojala”.

Pogrešno protumačen mit
Jedini način da se Atlantida zavede pod ”misterije sveta” jeste da se Platonovo pisanje drugačije protumači. To jest, da se uzme u obzir ‘pesnička sloboda’, što znači da postoji mogućnost da je Platon malo preterao u veličini ostrva, kao i da je možda naveo pogrešno mesto gde se civilizacija nalazila, a sve u službi dobre priče i veličanja drevnih Atinjana.

Ali, ako bismo menjali Platonovu priču i pokušali da je prilagodimo današnjim zakonima fizike i mogućnostima… pa, to bi bilo kao da kažemo da je legendarni kralj Artur zapravo Kleopatra; sve što treba da uradite je da malo “doterate” priču, to jest da promenite Kleopatrin pol, nacionalnost, doba u kojem je živela, temperament i ostale detalje, čime se stiče utisak da sličnost stvarno postoji… zar ne?

Legenda Atlantide je, međutim, i dalje živa zahvaljujući ljudskoj mašti koja ne poznaje granice. Možda izgubljena civilizacija Atlantide nikad nije bila izgubljena, već je tamo gde je uvek i bila – u Platonovim spisima.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *