Divlje priče

Film “Divlje priče”, argentinski kandidat za Oskara, dopušta nam da se oslobodimo omči, svakodnevno nametanim od strane društva tj. kodeksa ponašanja i morala. Brojne vere i filozofi su pokušavali da promene čovekovu želju za osvetom, koja je u srži njegovog bića, i može se reći da ovaj film pokazuje koliko nijedan od njih nije bio preterano uspešan uz toj misiji.

Režiser filma je Szifron, koji se podosta ugledao na slavnog Pedra Almodovara, španskog kralja filma, koji se može nazvati jednim od najvećih pokretača umetničke kinematografije sveta. Najdominantnija paralela ova dva umetnika je sama predstava odnosa likova prema situacijama – jezivo tragikomična, i u većini slučajeva legitimno neosnovana.

Moram da priznam da nisam navikao na dobre sekvencijalno strukturisane filmove. Kada delo čini više međusobno nepovezanih pripovetki, teško mi je da pretpostavim da ono može imati posebno dobar rang ostvaren kod kritike. Međutim, u vezi sa ovim ostvarenjem sam se prevario, jer je poruka vrlo dobro predstavljena, a iseckanost predstavljanja iste nije oduzela od kvaliteta. Naime, film je sačinjen od 6 priča, od kojih svaka ima svoj poseban tok i pri kojima svaki lik ima sasvim korentne motive, koji pravdaju njegova dela. Može se reći da je izraziti makijavelizam i egoizam prisutan u svakoj od njih, i da je to ono što publiku posebno privlači. Takođe, u jednoj od priča, u kojoj čovek ima određenih problema sa šlep-službom, i počne da razmišlja o nepravdi, tj. krađi naroda, koju služba sprovodi, može se uvideti i altruizam, što bi se moglo protumačiti kao negiranje ideje da je isključivo gledanje samo sebe pogrešno, a tako ispravno. Istina je uvek negde u sredini.

Poslednja priča je Dok nas smrt ne rastavi. Ona je šlag na tortu niza. Kroz celo ostvarenje se provlači emocionalno uplitanje i podrhtavanje likova, ali je ono u ovoj poslednjoj etapi najneposrednije uključeno u radnju. Zahuktavanje nastaje kada mlada sazna da je čovek, s kojim se upravo venčala, vara već duži period, usled čega emocionalno, i prema merilima današnjice i intelektualno posrće i čini niz nepromišljenih, ali u trenutku tako ispravnih odluka. Komična crta svakako nije izostala – u monologu mlade kada su se sklopile kockice, upućenog mladoženji, izrečeno je: “Dok nas smrt ne rastavi, tvoja smrt“. Nekako se nije dalo ozbiljno završiti film o ovako bitnoj temi, jer je ipak najjača kritika problema satira. Nije za čuđenje što je krešendo fizička povreda ljubavnice od strane mlade, dakle kritika stavu da je fizičko tlačenje isključivo zabranjeno, dok se psihičko može tolerisati, ako nije izrazito direktno.

Iako gledalac neodobrava akte likova, što je posledica racionalnog razmišljanja i dugogodišnjeg podvođenja ličnosti pod određen okvir usled gore pomenutog pritiska društva, javlja se zadovoljstvo i olakšanje, jer je ispunjena trenutna želja za pravdom i osvete ega, tj. ispoštovana je logika afekta, kojoj se toliko opiremo i koju nipodaštavamo u današnjem svetu.

Film je sasvim korektan, s obzirom na to da je komercijalan. Njegova vrednost je negde između – između komercijale i suštinske umetnosti, što je svakako novo u ovoj grani – gde se istine svih priča i poruka filma nalaze.

Izvor fotografije: http://www.wsj.com/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *