Death and the Maiden by Jaroslaw Datta

Rekli…

Death and the Maiden by Jaroslaw Datta
Death and the Maiden By Jaroslaw Datta

Rekli su mi da sam umrla
Nisam im poverovala
Još uvek je vazduh širio moje grudi
Još uvek su oči videle nebo
I noge koračale utabanim putem
A umrla sam
Samo nisam poverovala
Nisam razumela
Da umreti se može
Dok srce još kuca
I topao je dodir kože

Još uvek sam volela
I dalje je pomisao na tebe hodila mojim umom
Svaki dodir bridio je tako živo
I svaki poljubac
Sećala sam se
Kao juče da je bilo
A bilo je i juče
Bilo je stalno
Bilo je uvek
Bilo je mnogo
Bilo je… tada.

Rekli su mi da sam umrla
Rekli su mi svi
Prijatelji dragi
Što u sebi su me ubili
Proglasili za avet
Za njih ja ne postojim…
Uvela sam kažu
Svela i još venem
Majka mi je rođena rekla da me ne poznaje
“Ti nisi moja kćer…
Samo bled si privid”
Rekla mi je hladno
Rekla da ne živim

Nisam verovala
Ni rođenoj majci
Mislila sam zavist je
I ljubomore znaci
Jer priželjkuju, a nemaju
Ljubav kao mi
Pa zato prezrenje iz njih jetko govori
Al’ zvučali su uvereno
Do jednoga, svi
Tvrdili da sam slepa
I da držiš me u šaci

Rekli su mi da sam umrla
Da ne znam da volim
Da samo uz tvoje skute umem da postojim
Da postala sam sena
Što svetlost nemo traži
Zanesena i snena
U pogledu bez laži
Kažu mi da gubim sebe u žudnji
Rekoše da idem za onim kog biram
Da nastavim da glumim
Da ludim
Da bludnim
I k’o zavedeni devojčurak pomno da kopiram
Onog zbog koga sam i sebe zapostavila

Rekli su mi da sam mrtva
Da iskupljenje zaboravim
Da ostanem skopneli dron
Kraj tebe što boravi
Oni su me, kažu, prežalili rano
Bilo im je teško
Al’ vuklo se lagano…
“Tvoj svet sad je on.”
A svedočiće dani
Kako ću tek sebe samu ja da žalim
Oplakivaću se gorko
I tek ću tad da shvatim
Premda biće kasno da bilo šta ispravim
Tvrdili su tako
Bez stida i bez srama
Ponoviše da sam umrla
Al’ ja nisam verovala

Čudno je to, dragi
Naivno, zar ne?
Kako mogu samu sebe toliko da ne poznajem
Da li zaista može iko sasvim slepo da veruje…
Da ne bude što je bio
I u drugom da nestane
Ma nisam ja umrla
U životu sam sva
Jedino sam, eto, svojoj ljubavi predana
Zašto bih onda u takve trice verovala
I u ono što imamo ikako sumnjala?

Tako sam uistinu mislila…

Al’ sad kad sam mrtva,
Dok gledam kako u zemlju hladnu moj kovčeg leže
Kad nikoga nema,
Pa ni tebe voljeni,
Na počinak večni da me isprati
Kad ljudi su me kao i ti napustili,
K’o stoletnjeg pokojnika samo pre zaboravili
Bez igde ikog da me uz oproštaj pozdravi
Shvatam…
Da davno sam umrla…
A tek sad
Poverovala

SLIKA 2 - Death and the Maiden by Emil Schildt
Death and the Maiden by Emil Schildt

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *