Ekonomija: svojina i podsticaji

Ekonomija

Prava odluka je ona koja je dobra za većinu i koja je dobra na duge staze

Pri pomenu reči ekonomija, mnogima će pasti na pamet različiti pojmovi. Finansije, menadžment, trgovina, računovodstvo, revizija i sl. Svi ti pojmovi se nadograđuju na prvopomenuti pojam, čije je značenje na starogrčkom: upravljanje gazdinstvom. Savremeno shvatanje ekonomije je šire i ono obuhvata pojedinca, preduzeća i slične institucije, ali i države i njihove rukovodeće organe. Njen cilj jeste da se pronađe najbolji način da se pomoću ograničenih resursa zadovolje neograničene potrebe.
Da bismo ekonomiju što bolje razumeli, potrebno je biti što opštiji u objašnjavanju, a to je obično ono što se ekonomistima najviše zamera. Iz tog razloga ovaj tekst sadrži adekvatne slikovite primere.
Svi se mi suočavamo sa nekim izborom. Bilo da biramo šta ćemo uzeti danas za ručak, da li ćemo kao direktor preduzeća birati najbolje kreditne ponude ili ljude koji će biti zaposleni kod nas ili, čak, kao državni predstavnik birati između različitih fondova za finansiranje poboljšanja javnog sektora. U sva tri slučaja donećemo odluku i snositi odgovornost za proistekle rezultate. Takođe, svaki rezultat nosiće trošak propuštene prilike. Recimo, ako potrošimo novac na špagete bolonjeze, nećemo imati za bečku šniclu i pire. Ako prihvatimo ponudu nemačke banke, nećemo moći da uzmemo kredit od italijanske. Ako pristupimo izradi projekta finansiranog od unije zemalja, ne možemo istovremeno biti u izradi projekta neke druge zemlje van te unije.
Logično, postavlja se pitanje: kako doneti odluku? Ekonomija kaže da treba gledati da trošak propuštene prilike bude najmanji mogući. Uzećemo špagete, kredit od nemačke banke i projekat unije zemalja zato što su nijanse bile te koje su prevagnule da izaberemo baš njih, od svih ostalih dobrih ili manje dobrih ponuda.
Da li su svi naši izbori društveno, ekološki i ekonomski poželjni? Pošto postoje brojne razlike u društvenim uređenjima i shvatanjima, taj deo ćemo preskočiti, jer bi tema bila preopširna. Ekološki i ekonomski su, možda, sličniji pojmovi nego što se misli. Ovde bih uveo dva nova pojma: dugoročni i kratkoročni. Kratak rok traje uslovno do godinu dana, a suštinski to je vremenski period od donošenja odluke u kome se pojavljuju efekti te odluke koji su lako predvidljivi. S prvim pojavama efekata koje je bilo teže predvideti počinje dugi rok, a prestaje kratki rok.
Ekonomski gledano, svi naši izbori koje činimo uz ekonomsku logiku su na kratak rok ispravni. Bili smo zadovoljniji uzetim jelom, odabrani kredit je imao manju kamatu i duži rok otplate, pristup ovom projektu bolje puni državnu kasu, tj. budžet. Međutim, dugoročno gledano, postoji mogućnost da dođe do novih efekata. Naš kreditor može imati klauzulu u ugovoru koja mu daje pravo da poveća ratu kredita ili se može desiti da dobijemo manje sredstava za projekat usled poteškoća kroz koje unija zemalja prolazi.
Ekološki gledano, samo oni izbori koji ne doprinose daljem zagađivanju naše okoline su ispravni. Treba reciklirati, koristiti obnovljive materijale u proizvodnji, tragati za tzv. čistim izvorima energije. Mnoge kompanije ovo smatraju suvišnim troškom, što je u skladu sa kratkoročnim ekonomskim shvatanjem. Međutim, one ne shvataju da na dugi rok, nekad i jako dugi rok, efekti njihovih odluka su jako negativni i premašuju ono pozitivno u početku. Primer za to su trovanja zemljišta, vazduha i vode od prekomerne upotrebe pesticida u poljoprivredi, hemijskih pogona bez prečišćivača, korišćenja reka za hlađenje nuklearnih turbina i sl. U tom smislu, ekološki pojam i njegovi kratkoročni zahtevi su tu da podsećaju na dugoročne ekonomske posledice naših odluka.
Još jedan bitan pojam je konkurencija ili tzv. tržišna utakmica, gde se proizvođači bore da privuku i zadrže svoje mušterije. To je pozitivna stvar za društvo u celini, jer dovodi do toga da samo najbolji mogu da posluju. Međutim, upravo je konkurencija ta zbog koje kompanije ne vode računa o okruženju. Ukoliko jedan konkurent štedi sredstva, zanemarujući ekološke standarde, ostali će imati podsticaj da isto čine. Tu na scenu stupa politika podsticaja. Regulatorna tela u jednoj državi treba da služe tome da podstiču preduzeća da obavljaju aktivnosti u skladu sa društvenim, ali i ekološkim interesima. Tu je, recimo, državna agencija, da propiše da sva preduzeća moraju da poštuju ekološke standarde.
Ako bismo otišli korak  dalje, regulatorno telo na nadnacionalnom nivou bi bilo tu da propisuje ekološke standarde za preduzeća u svim zemljama koje imaju predstavnika u tom telu. Tada bi sva preduzeća znala da moraju da poštuju zakon jer bi ih u suprotnom dočekala adekvatna sankcija. Ovde dolazimo do još jednog aspekta priče, a to je svojina koja može biti privatna ili javna, u zavisnosti od toga da li je vlasnik pojedinac ili grupa ljudi, ili na drugoj strani, svi građani jedne države. Poštovanje zakona jedne države omogućava čuvanje prava te svojine, kao i da se javnom svojinom adekvatno upravlja. To podrazumeva minimalizovanje korupcije, jasnu vlasničku strukturu i sl.
Svi ovi efekti koje ekonomija proizvodi odslikavaju se na dohodak, a kumulativno gledano i na bogatstvo pojedinca, kompanije ili države, a samim tim i na životni standard svih njenih građana. Bolji životni standard znači i veće resurse za zadovoljenje svojih potreba, što nas vraća na početak priče o tome šta je ekonomija.Zapravo, ekonomiju čine svi ljudi na ovoj zemlji, sa svojim potrebama i svojim znanjima i veštinama, koje kroz rad koriste da zadovolje te potrebe. Dokle god je ljudi, biće i ekonomije.

Ekonomija

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *