Afere Snouden i Perkins

Svet je pun paradoksa. Bilo bi neuporedivo bolje kada bi svi radili samo ono što pričaju i za šta se zalažu. Život nas uči da nije tako kada govorimo o pojedincima, a kamoli o državama kao međunarodnim subjektima. Ne mislim da je čovek rođen loš, već da smo svi danas isključivo usmereni ka ostvarivanju sopstvenih interesa. To svakako, gledajući objektivno, uopšte nije loše, ali u praksi izaziva mnoštvo negativnih posledica.

Zamislite da ste na čelu jedne kompanije i da se zalažete za zaštitu životne sredine. Logično bi bilo zaključiti da vi svojim radom dajete drugima primer kako bi trebalo da funkcionišu i posluju. Pravite projekte u okviru kojih ulažete u mala preduzeća koja se bave sličnim poslom kao što je vaš, a rade i na zaštiti životne sredine. Međutim, do novca koji ulažete dolazite ne poštujući zakonsku regulativu vezanu za zaštitu životne sredine u državi u kojoj poslujete i time u stvari kršite osnovne ideje za koje se zalažete i kojima promovišete sebe. Dakle, vi praktično zagađujete prirodu iako se u načelu borite za njenu zaštitu. Deluje suludo, ali dokle god niko ne zna odakle vam zaista dolazi novac niko neće ni sumnjati u vas.

Naglasio bih da špijunske afere nisu baš toliko česta pojava koja se razotkriva, ali izazivaju veliku pažnju kada budu otkrivene. To što neko nekoga špijunira nije retkost, ali se jako teško otkriva. Čitav svet je danas prožet idejama o slobodi čoveka, demokratiji, zabrani cenzure, a opet ljudi jedni druge špijuniraju u ogromnoj meri. Nije li to paradoks?

Država koja danas najviše promoviše demokratiju i uz nju slobodu govora je Amerika. Istina je da se kolevka demokratije nalazi u Evropi, ali slobodarski duh Evropljana izgleda da se dopao Amerikancima koji su ga preuzeli i nastavili da ga promovišu. Nije čudno kada u jednoj autarhičnoj i autoritarnoj državi procuri vest o tome da neko nekoga, a uglavnom vlada nekoga, špijunira. Vladari takvih zemalja vole da znaju u svakom trenutku šta se dešava u njihovoj državi pa neprestano špijuniraju sve, i one koji ne deluju i one koji im deluju sumnjivo. Ali nije li paradoks da država koja promoviše slobodu čoveka u svakom pogledu, i direktno i indirektno, pomoću međunarodnih organizacija, špijunira svoj narod, ali i druge zemlje?

Afere Snouden i Perkins

Edvard Snouden je 2013. godine pred novinare izašao sa podacima o špijunaži američke vlade koja predstavlja ozbiljan i ogroman poduhvat. Američka vlada špijunira sopstveno stanovništvo putem presretanja komunikacije koja se ostvaruje na njenoj teritoriji, ali i na prostorima drugih zemalja preko američkih servera. Nakon toga se, prema podacima koji se pronađu, određuje ko će biti stavljen pod ozbiljniju prismotru. Snouden navodi da je na svom radnom mestu u kompaniji “Booz Allen Hamilton”, koja je imala potpisan ugovor o saradnji sa NSA (Nacionalna bezbednosna agencija SAD-a), bio u mogućnosti da satima prati snimke nadgledanja kuća stanovnika koji su na neki način bili sumnjivi. Tehnologija koju su koristili je omogućavala i pregled istorije dopisivanja ili razgovora koju svaki korisnik telefona ili nekih drugih elektronskih sredstava komunikacije ikada obavio putem svog uređaja. Zatim se, ako im se učini sumnjivo, nastavljalo sa fizičkim osmatranjem uz pomoć druge vrste opreme. Tako je bilo moguće uspostaviti totalnu kontrolu nad svim što je delovalo u bilo kom obliku kao potencijalna pretnja za bezbednost države. Neću ni da naglašavam da je zakonima u Srbiji, koja se po svemu sudeći trudi da ide u korak sa savremenim svetom po pitanju zakonodavstva, praćenje u bilo kom obliku, pod kojim računam i pregled prepiski, definisano kao krivično delo. Takve radnje smeju da obavljaju samo posebne službe uz odobrenje suda, pod posebnim uslovima koji se moraju ispuniti. Jasno je koliki problem, ali i pretnju sve ovo predstavlja, iako je NSA opravdavala ove postupke uspešnim sprečavanjem velikog broja terorističkih napada u svojoj zemlji, ali i u svetu.


Afere Snouden i Perkins

Interesantno je takođe i to što mnoge velike kompanije u Americi imaju potpisan ugovor sa već pomenutom NSA o saradnji kojima se one obavezuju da vrše određene radnje, pored svojih uobičajnih, i za potrebe ove službe. Džon Perkins je 2011. godine izašao u javnost sa knjigom pod nazivom “Ispovest ekonomskog ubice” u kojoj govori o tome da je godinama bio zaposlen kao konsultant u jednoj privatnoj firmi koja je radila određene poslove za američku vladu. On je, pored toga što je imao zadatak da sazna što više o stanju u državi u kojoj se nalazio radi potpisivanja sporazuma, prevashodno bio poslat da radi ekonomske procene koje su bile pogrešne. Naime, na osnovu lažnih prikaza benefita koje bi država imala od tog sklopljenog posla, njegova kompanija je zarađivala milione, kako od energenata koje iskopa, tako i od naplaćenih kamata na osnovu ulaganja. Navodno je ulagano u privredu tih država kako bi se one razvijale, a u stvari radilo se na tome da one utonu u što veće dugove koje neće moći da vrate ulagaču. Tako je kamata na ta dugovanja rasla, a šansa da države u koje je ulagano isplate sve svoje dugove se smanjivala. Takođe, NSA se prema navodima u knjizi koristila različitim sredstvima kako bi ostvarila svoje ciljeve. Svako ko je pripadao političkoj vlasti tih država, a ko se protivio saradnji sa američkim kompanijama nalazio se na meti agenata CIA (Centralne obaveštajne agencije). Izgleda da se ovaj princip saradnje kompanija sa državom u radu protiv drugih država koristi već decenijama i da je dobro razrađen.

Ove afere u vreme razotkrivanja ne bi toliko bile u žiži javnosti da se o njima ne govori kao o teškim oblicima kršenja zakonskih ili međunarodnih normi. Upravo oni koji krše ove norme daju sebi za pravo da najviše govore o njima. Izgleda da bi čak i ova činjenica bila zanemarena da se sa ovakvim ponašanjem ne nastavlja iznova i iznova, pa na svakih nekoliko godina možemo da se uverimo da niko nije spreman da odustane od svojih interesa tek tako. Opravdanje za ovakve postupke ne bi trebalo da postoji, a naše sećanje bi moralo da bude dugoročnije kako ne bismo zaboravili ko je i šta uradio.

Izvori fotografija: www.etoday.ru; www.bucurestifm.ro

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *