Istočni anđeo

Istocni andjeo“Vozačka dozvola, građevinska dozvola… Za sve ti treba dozvola. E pa za smrt ti ne treba!”

Deo šaljive, ali oštre i opravdane kritike naše zemlje Srbije u predstavi “Istočni anđeo”

I zaista, u našoj zemlji je gotovo za sve potrebna dozvola, postoje pravila koja niko ne poštuje, a ponajmanje oni koji su ih i propisali. U ovoj fantastičnoj predstavi prolazimo kroz rasprave i razgovore starice koja živi kao uličar, a nekadašnja je operska pevačica, velika Nena Toms (Ljijana Stjepanović); Anđela (Liljana Lašić) – čuvara ove starice i Ciganina MihajlaMikija (Stevan Piale), radnika u gradskoj čistoći. (ili je Mihailo?)

Slušajući prepirke stare, prljave i ofucane žene u ritama i uvek sa ponekim “unučetom” vodke ili vinjaka, i njenog Anđela čuvara, koga samo ona može da vidi, saznajemo o njenom životu, ali i simbolično, o našoj zemlji, koja može da se predstavi baš kao stari uličar.

Kada čovek želi negde da stigne, on mora dobro da razmisli da li tamo zaista treba da ide, da li tamo pripada i da li mu je baš tamo mesto. Kao što je u ovoj predstavi u prenesenom značenju Anđeo ISTOČNI. Zašto istočni? On je anđeo čuvar svih Slovena. Od kada su sišli sa Karpata, pratio je Srbe kroz ustanke i ratove pa sve do bombardovanja ’99. Čuvao je i štitio velike vladare. Anđeo koji želi da ode na zapad, da se “unapredi”, koji i sam kaže “Vama Srbima nema pomoći”. Time je kritikovana vlast koja uporno želi da pošalje Srbiju put Evrope, kao što i ovaj anđeo ponavlja u predstavi “ajmo u Evropu, ajmo u Evropu”, tako i današnji političari ponavljaju nama. Ovaj anđeo čuvar nije prikazan u pravom smislu te reči. On je ogorčen time što mora da čuva jedan temperamentan, lenj, ludački narod, koji hrli tamo odakle svi “normalni” beže. Narod koji se kune u otadžbinu, srpstvo, ćirilicu, dedovinu, a po svemu tome gazi kada god stigne. Ali takođe i narod prema kom su istorija i velike sile toliko puta bile nepravedne. Jedna mala zemlja, koja se bori do srži. Nažalost, sve je ostalo samo na rečima i epskim pesmama. Pozivamo se na uspehe iz prošlosti. Možda smo nekada i imali pravo na naziv “Nebeski narod”. Ali, slava ne može večno da traje. Verujem da bi se naši preci stideli kada bi znali kakva je danas situacija. Nema časti ni poštenja. Niko se više ne bori za to. Novac je preuzeo vlast, a prave ljudske vrednosti su zamenjene materijalnim. Zaboravili smo svoju kulturu i običaje, a sve zbog “modernizacije”. Šta ona znači? Izgubiti svest o moralu, potpuno i po svaku cenu? O tome nam govore i glumci u ovoj predstavi. Starica je sama i napuštena, dok joj sin političar živi u ogromnoj vili i vozi skup automobil, a na mestu ispod lipe, gde je starica volela da pušta bubamare, sada je luksuzni bazen. Izgleda da ljudi, kada dobiju čak i mrvicu moći, zaborave ko su bili pre toga, zaborave odakle su. Više nije pitanje države ni vlasti, već osnovnog odnosa u porodici. Gde je ona, bezuslovna ljubav roditelja i dece, poštovanje? Davno izgubljeno. Dok sin uživa u luksuzu, majka spava na novinama, gladna i pijana. Ostavljena od sopstvene porodice.

Istocni andjeoCiganin Miki je veseo i dobrodušan momak koji pravi društvo usamljenoj starici, pa čak joj kupuje da jede. Tada shvatamo da ljudi koji imaju malo, znaju i to malo da podele sa onima koji nemaju baš ništa, nasuprot onima koji imaju mnogo i to ljubomorno čuvaju samo za sebe. A onda dolazimo do još jedne stvari – predrasude. Mnogi bi rekli “vidi ga samo, đubretar, prljav, siromašan”. Pa šta? Da li imamo prava da sudimo o nekome samo na osnovu toga što pošteno zarađuje? Nije sramota raditi bilo koji posao, sramota je ne raditi ništa. I on je čovek, i to hiljadu puta bolji od onih koji samo izgledaju bolje, a unutrašnjost im je trula.

Ciganin, ne Rom, pošto sam u šali kaže “kakva bi pesma bila daajte vina hoću loom, dajte Romove za stooo! Ne ide. “ On barem zna gde mu je mesto i ne stidi se toga. Zna šta je za njega, voli to što jeste, voli pesmu, trubu i veselje, jer to je za njih, seljake, a ne luksuz.

Iza njegovog veselog lika, krije se tužna priča, koju on, uprkos tome što je velika tragedija u pitanju, priča na šaljiv način. Bombardovanje ’99. – “Milosrdni anđeo”, kako su nazvali tu “akciju” na kojoj im je ceo svet čestitao, kao da su učinili neko opšte dobro, a ne naneli zlo i patnju jednom narodu. U to vreme, Miki i njegova porodica su sedeli i pekli ovcu. Poslali su ga po pivo kada je pala bomba. Ostao je sam, kao i starica, koja više nema sina, pošto je ona za njega mrtva. Miki i Nena su se sprijateljili i postali jedno drugom kao majka i sin. Jedan stranac sada joj je bliži od rođene porodice.

Anđeo staricu sve vreme ubeđuje da je Miki loš i da treba ga testira, ali i pored toga on se ispostavlja kao pravi dobročinitelj.

Istocni andjeoPredstava nam dočarava klasičnu sliku svakodnevice. Koliko puta na dan vidimo prosjake? Stare, bolesne, jadne i usamljene. Da li se ikada zapitamo koja je njihova priča?

Da li sebe smatramo boljim ljudima od prosjaka ili Ciganina komunalca?

Koliko bi se uopšte ljudi ponelo prema starici koja je skoro i razum izgubila, na način kao što je to uradio Miki? Koliko ljudi bi gubilo svoje vreme i strpljenje čuvajući nekoga tek onako, bez ikakve nagrade i ispunilo mu poslednju želju? Vrlo malo.

Moć kvari ljude. Kada pomisle da imaju nešto, da mogu da kontrolišu, zaboravljaju na sve ostalo. Ne postoji ništa više sveto, samo glad za novcem i položajem, kao da će te vile, odela i kola doprineti njihovoj unutrašnjoj lepoti. Kako će to pomoći ljudima koji nemaju čak ni da jedu? Zašto su ljudi tako pohlepni i sebični, prokleti?

Miki nam pokazuje suprotno. Nakon što je, zahvaljujući nasledstvu, koje mu je ostavila starica nakon smrti, kao zahvalnost za sve ono što je on učinio za nju, Miki završio Muzičku Akademiju u Beču i uspeo u životu, nije se promenio. Vratio se da svira na grobu svoje majke, prave, ali i ove nove – starice Nene, iako sada ima i novac i ugled. Još uvek voli svoju devojku Štrumfetu, iako sada može da ima bilo koju drugu – bolju, ali on ne dozvoljava da mu novac da lažni sjaj, ostaje ono što jeste do kraja, i zaista oduševljava sve nas i izaziva osećaj divljenja.

Osim dela o ljudskosti i dobroti, predstava takođe dotiče istorijska dešavanja vezana za naš narod. Dok starica smatra da smo stoički i časno izdržali svaku bitku i posle svega ostali na nogama, Anđeo se nikako ne slaže i smatra sve poteze budalastim i nepromišljenim. U njegovom govoru možemo videti kritiku našeg društva. Postoje dve suprotstavljane strane, dve strane istog novčića. Svako je u pravu i niko nije u pravu. Dok starica diže u visine Srbiju i njene heroje, Anđeo ih omalovažava i na neki način prezire, a realnost je, tu negde, između svega toga. Ne možete biti ravnodušni kada se govori o strahu, strepnji i patnji koju su svi preživeli tokom svih onih teških godina. Takođe se pomalo slažemo i sa Anđelom, koji uviđa neke loše osobine, ali, bar sa moje strane, on podržava neki novi svet, za koji mi nismo, kao što i Miki nije za svetsku scenu i Beč, već sam zna da mu je mesto baš tu gde je. Ne možemo ići tamo gde ne pripadamo.

Ono što nam je vrlo jasno prikazano je sledeća slika: političari, pljačkaši i ološi, koji dobro žive i običan narod, koji je u lošem položaju. I pitamo se kako je to moguće, zašto niko ništa ne uradi? Gde je taj “Nebeski narod”? Gde je ta vatra, bunt, pobuna? Kao da je želja za borbom nestala. Niko nema snage da nešto promeni. Samo puštamo bure da se kotrlja sve niže i niže u provaliju i gledamo kako i mi zajedno sa njim tonemo.

Izvor fotografija: www.kupime.com, www.moja-gradiska.com, www.zumzi.com

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *