Moje nagrade

Autorski projekat Slobodana Beštića i Maje Pelević, koji je na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno postavljen 4. aprila 2015. godine, delo je koje je u svakom smislu nesvakidašnje. “Moje nagrade” je autobiografsko delo Tomasa Bernharda, objavljeno 2009.godine i delo koje se smatra najvećim literarnim dostignućem na nemačkom jeziku u drugoj polovini XX veka. Bernhard je ovim, u potpunosti bezazlenim naslovom, sakrio priču koja ima mnogo dublju i ozbiljniju podlogu i koja je, verovali ili ne, apsolutno svevremenska. Sa, do sada retko viđenim konceptom suflera, koji se nalazi na sceni i ogromnom količinom teksta, koju glumac bez problema i pogrešaka iznosi, ovaj komad je, kao što rekoh, zaista nešto što se retko viđa na beogradskim “daskama koje život znače”. Ipak, njegova prava vrednost ne leži samo u navedenom.

 HmICjsr_F6aHziTM-RFG2WiIcoCRc8VLhiTupW07CSk

Kada je 1964.godine Tomas Bernhard primio čuvenu “Julijus Kampe” književnu nagradu, koju je pratila i pozamašna novčana nagrada, rešio je da čitav iznos utroši na kupovinu automobila. Mislio je tada da je dobro investirao, ni ne slutivši da je ova samo jedna u nizu nagrada, koje mu nažalost neće doneti ništa dobro. Odjednom su naglo usledila mnogobrojna odlikovanja, a svako od njih je sa sobom nosilo neku novu, na čudan način zanimljivu priču i svaka je bila drugačija od prethodne. Neke su ga nagrade zaticale potpuno nespremnog, za neke je bilo neophodno prijaviti se na konkurs, što on nije činio, a ipak ih je dobijao. Gnušao se činjenice da je jednom prilikom odlikovan kao mladi pisac, što on svakako nije bio i što je, s obzirom na loše materijalno stanje u kom se nalazio i na činjenicu da je i ova nagrada imala materijalni karakter, ipak morao da je primi. Upravo u toj i u mnogim sličnim situacijama sa kojima se susretao leži ona tužna sudbina malog čoveka u borbi za egzistenciju, borbi protiv sistema sa kojim se ne slaže, a od koga, nažalost, zavisi. Izraz “mali čovek” ovde nema negativnu konotaciju i upotrebljen je u značenju čoveka, tj. umetnika koji jednostavno nema dovoljnu snagu da se izbori sa onim što mu je nametnuto, a koji je u onome što radi veliki i uspešan. I nagrađivan. “Moje nagrade” iznose na videlo sav apsurd bavljenja kulturom i umetnošću. Tomas Bernhard je zabranio isporuku svojih knjiga u Austriju, jer se, kako on kaže, zanimanje austrijske države za njegov rad svelo samo na to da ga, s vremena na vreme,izvede pred sud.

B1oaPQK6iHjGvCcRPTxpQEK5yARX7b2u9aObKR-o7q8

 Ni na dodeli prestižne “Grilparcerove” nagrade Bernhard se nije mnogo bolje proveo, shvativši na samoj ceremoniji dodele da mu je odelo, koje je kupio upravo za tu priliku, preusko. I kada se činilo da ga ništa više ne može iznenaditi otišao je na dodelu jedne od nagrada, zajedno sa svojom tetkom (GordanaPerovski, lik koji je ujedno i sufler u komadu i nalazi se na sceni) i došao je u situaciju da ga skoro niko od prisutnih ne prepozna kao laureataida, kada konačno bude prepoznat i iz dvanaestog reda premešten u prvi, ministarka koja sedi pored njega i čeka da pozdravi njegov izlazak i prijem nagrade, malo pre tog trenutka, zaspi. Ovim se, tragikomičnim situacijama vrlo jasno otkriva položaj umetnika u društvu, društvu u kome uslove življenja i kriterijume “dobrog” ponašanja diktiraju oni koji, ne samo za umetnost, već i za mnoge druge vredne stvari, nemaju sluha.Taj je položaj doslovno prikazan situacijama u kojima je piscu “tesno”, odnosno u kojima je zanemaren.

GiKbW9MLaTU-Gda_1_1VJJ6H4uqYn9_Da6KBot3gfjs

Simbolika scenografije otkriva mnoge značajne detalje. Svuda po “stolu za prijem” su istaknuta obeležja Evropske unije.Taj sto sa posluženjem, koji se nalazi na ceremoniji prilikom dodele jedne od nagrada zaista i predstavlja prijem, nekoga, negde… Na vama je da prosudite koga i gde.Sigurno je samo jedno, koliko god veličanstveno izgledao, na kraju, po završetku ceremonije, na istom ostaju samo otpaci.

3ZTERUsyFXPCg7S0LfmsZfX-JtcQoN3SNU7VrRAuzbw

Da li je to ono što nas čeka kada budemo želeli da promenimo nešto? Prividno bogatstvo i raskoš vrlo brzo nestaju i teraju nas da se zapitamo treba li uopšte uplovljavati u nove, nametnute vode ili jednostavno treba ostati tamo gde si, svestan sebe i svojih vrednosti. I upravo je to ono o čemu pisac pripoveda i što nam Slobodan savršeno iznosi na sceni. Upravo se u tome ogleda i pomenuta svevremenost ovog dela.Treba li zagristi kolač koji ostavlja gorak i nimalo prijatan ukus u ustima ili treba ostati gladan istoga, i gladan života i napretka?I Po koju cenu ići ka tom, takozvanom napretku?

Predstava se završava snažnim monologom, iznošenjem sumarnog prikaza svega onoga što je do tada rečeno. U tom veličanstvenom trenutku, u kom je akter osvetljen u centru scene, gubi se pojam stvaraoca dela, gubi se i pojam onoga koga izvodi i svako se od prisutnih može pronaći u rečima koje se izgovaraju. To je trenutak kada se osvetljava stvarnost, kada se pomalo osvetljava sudbina svih nas, u vremenu u kome se nalazimo i situacijama sa kojima se susrećemo i to je, pored navedenih, samo jedan od razloga zašto svako sebi treba da priušti gledanje ovog, jedinstvenog, sveobjašnjavajućeg i, još jednom ću reći, svevremenskog dela.

Izvor fotografija: http://www.narodnopozoriste.rs/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *