O tome niko neće da priča!

Za sve majke,za sve očeve, sinove i ćerke, za sve babe i dede, braće i sestre!

Hodamo, a ne primećujemo. Prolazimo i ne gledamo, stalno smo u nekoj trci i nekuda žurimo. Zaboravljamo istoriju i nerado se sećamo prošlosti, o sadašnjosti ne pričamo, ionako je sumorna, budućnost nam je i dalje neopipljiva. Kad vam oduzmu sve to, šta vam ostaje? Šta postajete nakog brisanja perioda u kome ste postojali i živeli? U šta se pretvarate kad svuda oko vas počnu da rastu kao pečurke nevidljivi spomenici, a vi ih ne vidite ili želite da ih ne vidite. Kad sve to odbacite od sebe, kada skinete taj teret s leđa, ostaje ništa. Jedna prazna ljuštura u pokušaju da postane čovek.

Učenici Treće beogradske gimnazije, u saradnji sa Bitef teatrom, imali su još jedno uspešno izvođenje dokumentarne predstave Nevidljivi spomenici, u znak sećanja na Drugi svetski rat i žrtve Holokausta. Koncept, režiju i dramaturgiju predstave potpisuju Jelena i Milena Bogavac. a mentori predstave su: Miloš Bajlovski, Biljana Bogojević i Jelena Kručičanin. Tekst predstave zasnovan je na ukrštanju ličnih priča, istorijskih dokumenata, pisama, svedočanstava i podataka iz knjige Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-1944, koju su uredili Rena Raedle i Milovan Pisarri. Upravo ovoj knjizi predstava duguje i svoj podnaslov: priručnik za čitanje grada.

1

Prepuna sala. Neki ljudi ne mogavši da pronađu prazno mesto, sedaju i na pod, željno očekujući početak predstave. Kažu da je najlepši osećaj kad ne očekuješ ništa, a dobiješ sve. Tako je bilo i ovaj put. Deca kao odrasli glumci. Uz koreografiju i audio-vizuelne efekte, verno dočaravaju svaki svoj pokret, svaki trzaj i svaku izgovorenu reč. Pesme koje učenici izvode tokom predstave  su tužne, setne, bude u vama jezu. Njihovi scenski pokret su pažljivo osmišljeni i radnja je daleko od statičnosti. Oni čas stoje, čas leže, onda puze, kleče i mole. Emocije su svuda. Nema čak mesta ni za aplauz u toku predstave, jednostavno ostajete nemi. To je umetnost, nema tu šta da se nagrađuje, aplaudira i čestita. Ona je takva. Čista i netaknuta, predivna je sama po sebi.

„Sanjam da padam, sanjam da padam, sanjam da padam“ – ovim stihovima, dok učenici horski pevaju, ležeći na sceni, započinje putovanje kroz Drugi svetski rat. Podsećaju publiku da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima stara 67 godina, ali se postavlja pitanje: da li se ljudska prava zaista poštuju? Šta je sa ljudskim pravima tokom rata? Da li tada ljudi zaboravljaju da su ljudi i da u sebi nose ono iole razumsko ili volja za vlašću i moći prevladava svaku emociju u njima? Oko 6 000 000 Jevreja je nastradalo tokom Drugog svetskog rata. Nekoliko puta se čulo kako glumci uzvikuju ovaj broj. Zbog čega je zverski oduzeto 6 000 000 ljudskih života? Radi nekog ideala? Radi te sumanute ksenofobične misli o „čistoj“ arijevskoj rasi koja jedina dobija privilegiju da živi? Zar je sve to vredno gubitka 6 000 000 ljudi? Samo zato što su Jevreji?  Hitleru je bilo vredno.  Pitanje koje su glumci međusobno postavljali bilo je: “Kako je taj čovek uspeo da ispere mozak svima i da ih uvuče u svoju mrežu?” Šteta što takva moć manipulacije nije iskorišćena u druge svrhe, nego u oduzimanje života.

Imajući u vidu ovu surovost, još surovije zvuči činjenica da mi, kao savremeni građani sa ovako tužnim istorijskim podacima, brišemo ono što se desilo, što je zaista postojalo na ovim prostorima i što ne možemo da zaboravimo. Možda smo mi, zato što ćutimo, zato što okrećemo glavu pred krvavom istorijom i teškim stradanjima, zato što se ne sećamo, još veći zločinci od samih egzekutora. Zarobljeni u svojoj sebičnosti i samoživosti, živimo za svoje sitne, trenutne interese, za svoje niske porive, odbijajući da sagledamo širu sliku. Ako se ona slučajno pojavi pred nama, u nekom filmu, u nekoj knjizi, razgovoru ili spomeniku, u mislima je razbijamo kao ogledalo, spremno prihvatajući i 7 godina nesreće samo da je ne gledamo. Jednom ćemo morati da pogledamo.

2

Ovi glumci amateri prikazali su Beograd iz sasvim drugog ugla. Koliko puta ste prolazili i zastali da biste obedovali na Starom Sajmištu? Restoran do restorana, kafana do kafane, a niko ne zna da su upravo na tom mestu ljudi gubili svoje živote. Nekada je to bio Jevrejski logor Zemun, ali o tome niko ne priča. Svakodnevno se nalazite sa nekim kod Terazijske česme, ne znajući da su na Terazijama, 1983. godine, sagrađeni spomenik i spomen-ploča, da se ne bi zaboravilo vešanje petorice Beograđana za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, spomen-ploča koja je izrađena od bronze je ukradena, a spomenik na kome je vajar Nikola Janković prikazao scene vešenja, potpuno je zaboravljen. Ni o tome niko neće da priča. Sada sve nasmejane studente koji se šetaju gradom zamislite kao dobrovoljce i volontere koji su pružali svoju pomoć tokom rata. Mladići koji nisu znali ni držati pušku kako treba odlazili su na bojišta, dok su devojke previjale rane, amputirale delove tela i bile srećne što da daju svoj doprinos. Mnogi od njih nikada posle toga nisu videli svoje porodice, niti su njihove porodice videle njih. Ni o tome niko ne priča.
Ne može se reći da predstava ima jedinstvenu kompoziciju. Teško da možete da se uhvatite za kraj ili početak. Koncipirana je tako da u bilo kom trenutku možete da je shvatite i doživite na neki drugačiji način. Ne može se sa sigurnošću reći ni da li je predstava mjuzikl, pošto ima pevačke i plesne momente, ali ono što se svakako može zaključiti jeste da je ona drugačija od svega što ste dosad gledali. Polazeći od istorijskih činjenica, ali i vraćajući nas u sadašnjost, glumci postižu neverovatnu dinamiku. Stalno imate osećaj da putujete vremeplovom u ratne četrdesete, osećajući na svojoj koži tugu, bes, strah,  pa se vraćate nazad u savremeno doba gde ste bezbrižni, srećni i nezainteresovani  i tako ukrug. Čitava jedna lavina emocija se u vama preliva iz minuta u minut, a komad vam sve vreme drži pažnju.

3

Učenici šalju jednu snažnu antiratnu poruku: samo ako se uvek sećamo, nikad se neće ponoviti. Istorija je tu da nas nauči ne samo o prošlosti nego i tome kako da živimo u sadašnjosti. Da se prilagodimo zahtevima vremena, ali i da cenimo svoje pretke, ne zaboravimo žrtve i zločine, da znamo da su te i te godine, u toliko i toliko sati, na Starom Sajmištu surovo ubijani Jevreji i ostali nedužni ljudi. Da znamo da je zemlja kojom koračamo daleko od čiste i netaknute, jer su tu nekada svojim čizmama gazili zločinci i na kolenima molile žrtve. O tome niko neće da priča. Nemojte ćutati, pitajte! Pitajte da znate!

Ovo nije predstava u pravom smislu te reči. Scena je poprimila oblik i atmosferu jedne ispovedaonice. Iznete su strašne činjenice i strašne istine. Živimo u zabludi da smo najveći, najsnažniji i najhrabriji narod. Kitimo se i ponosimo patriotizmom, zaboravljamo ono što se desilo našem narodu, ono kroz šta smo prolazili i zbog čega smo patili. Ali najgore od svega je to što smo dozvolili našoj deci da zaborave ko su i lažnim herojskim pričama stavili im oružje u ruke, pozivajući se na velike Srbije i nebeski narod. Sve dok budemo slavili poraze i zaboravljali pobede, mi smo mali. Sve dok se budemo smejali tuđim suzama i tugovali nad nečijom radošću, ostaćemo nevidljivi, mizerni i sićušni, negde bačeni i zaboravljenii. Baš kao i ovi nevidljivi spomenici koji će nastaviti da postoje, iako ih već godinama niko ne gleda.

4

Milica Đerić

Luka Matović

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *