Sam u vremenu

Sam u vremenuSreo sam jednom staricu u parku i video da pokušava da ustane sa klupe. Pomogao sam joj i ponudio da je otpratim dokle treba. Odgovorila je da nema potrebe da trošim svoje vreme na nju. Ona je svakako svoje već istrošila. Tada sam se zapitao na šta ja trošim trenutke ili godine. Na koga, zašto? Neću imati bonus, to polako počinjem da razumem. Prolazan sam i to počinje da me brine. Kao da sam upao u neki vakuum otkako nemam ono što sam zamislio da mogu da imam. Nekadašnji neuspesi su me bacili u ponor, u procep između satova i zidova. Vidim samo starce i decu, mlade i sredovečne. Ne znam gde sebe da uvrstim. Je li mi to stvarno bitno?  Oterao sam prijatelje svojom nezainteresovanošću, svojim izmišljenim obavezama koje su mi bitnije od zdravog odnosa sa ljudima koji zapravo žive, ne preživljavaju kao ja. Javi se ponekad neki poznanik iz nekog prošlog susreta, kolega ili uporan prijatelj. Budem sa njima ili ne budem, skoro da mi je svejedno. Osamio sam se kao kakav pustinjak u potrazi za sobom. A samo sam se izgubio. Izgubio sam se među zidovima, tamo gde sam se skrivao. Pronađite me. Pronađite moj smisao, tu sam ga negde ostavio. Ostavio sam ga sa dovoljno vazduha i hrane da preživi dok se ne vratim po njega. Opstaće, izdržaće on. Tražiću ga među brojnim stranicama knjiga koje sam ovih godina prevrtao. Tražiću ga u garderoberu, među tom vrlo jednoličnom odećom, većim delom pohabanom. Izaći ću među ljude. Osetiću sunce, vetar, vazduh. Voleo bih to. Možda tu uspem da nađem ono što tražim. Nije to svrha života jer je taj izraz suviše istrošen. Svi kažu da traže svrhu života, pa polude ili odustanu. Ne, tražim svoj smisao. To je odgovor na pitanje koje suviše postavljam sebi. Zašto sam ja ovde? Možda sam odgovor zaboravio ili nikada nisam ni došao do njega. Osim toga što dišem, jedem, čekam i trošim vreme, mora da postoji još nešto. Nešto sam prevideo.

Sam u vremenu 1Treba da je nađem. Mislim da je Ona odnela moj smisao, među razočaranjima i uspomenama koje sam joj spakovao. Mora da je tako. Trebalo je da se setim. Nisam smeo da zaboravim. Nisam smeo time da izbrišem deo sebe. Taj zaborav mi je doneo nepoznavanje sadašnjeg i bliskog. Zaboravio sam prošlo i ostao negde tamo, na pola puta između mog i njenog. Ostao sam na onom delu putanje koji mi se dopadao, koji je nekada bio naš. Ali sada i već predugo, samo je moj.

Zaboravio sam da se setim i setio se da treba da zaboravim. Potpuna besmislica. Obesmislio sam sebe. Da mogu da se setim kako se plače, zaplakao bih. Možda bi suze oprale deo duhovne nemaštine koja je godinama padala preko mene. Možda bi koja emocija mogla da me izbavi. Kada bih samo znao kako… Trebalo bi da se prisetim svega starog, milog, dobrog, lepog i bitnog. Gledaću slike, čitaću pisma. Nisam zaboravio da čitam, to mi društvo nije dozvolilo. Posao i škole su me na to naterali. Da je samo bilo obrnuto! Tražiću i pokušavaću. Možda je prizovem, možda čuje moj vapaj.

Možda neće hteti da sluša? Zaslužio sam to, jesam. Ali, trebalo bi da moje samovanje u sopstvenoj ćeliji bude dovoljna kazna. Samoćom sam odslužio za zločin, nema više nikakvog duga i rešio sam da se probudim. Kažu da je to pola posla.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *