San je postao java, Srbija na krovu sveta!

Svetsko prvenstvo u fudbalu. Finale, Srbija protiv Brazila. Ovo je nešto o čemu smo svi sanjali od trenutka kada smo prvi put šutnuli loptu još kao deca, a doživeli samo igrajući PES ili FIFU. Naša malena Srbija protiv fudbalske velesile Brazila. Brazila, koji ima više fudbalera nego Srbija stanovnika. Brazila, koji je iznedrio fudbalske veličine poput Ronalda, Ronaldinja, Pelea, Rivalda, Dunge i mnogih drugih. Orlići su u našim očima zasluženo već bili šampioni, kako se god završilo finale. Ali je pozitivna atmosfera koju su momci stvorili nosila nadu da mogu da naprave i taj jedan, poslednji, ali najteži korak. Cela Srbija je bila budna tog sumornog subotnjeg jutra koje će zauvek ostati upisano kako u stranicama istorije svetskog fudbala, tako i u našim srcima.

1

Momci su do savršenstva izvršavali naređenja svog komadanta i prvog čoveka ekipe, trenera Veljka Paunovića. Paunović i ostatak stručnog štaba su od grupe sjajnih i talentovanih pojedinaca napravili tim. Taj tim spremili su fizički i mentalno za neverovatne napore koji su nas čekali na putu do trofeja. Mnogi su možda zaboravili, ali je pored odlične partije u prvom kolu, prvenstvo počelo porazom naše reprezentacije od Urugvaja. Bili smo svedoci mnogih raspada naših selekcija posle odličnih kvalifikacija i lošeg početka, setite se samo Nemačke 2006. i šta nam se desilo posle tesnog poraza od Holanđana, u prvom kolu. To Veljko i ostatak njegove ekipe nije dozvolio, nastavili smo da igramo našu igru, timsku igru, kako u odbrani, tako u napadu i došli do dve rutinske pobede nad Meksikom i Malijem, za prvo mesto u grupi. Usledile su utakmice na ispadanje i sve veći fizički i psihički napor. Sve četiri utakmice išle su u produžetke, čime smo odigrali najviše minuta na prvenstvu, dok su psihičke prepreke bile još jače. Posle utakmice sa Mađarskom i magičnog preokreta u poslednjim minutima meča, dobili smo apsolutnu potvrdu da ovaj tim ima pobednički „nikad se ne predaj“ mentalitet, po kojem su nemački timovi decenijama poznati. Čvrstinu smo potom ponovo pokazali u penalima sa Amerikancima, a jedina pretnja pred polufinale sa Malijem bila je emocionalna iscrpljenost, boljka mnogih timova posle velikih pobeda. Srećom, polufinale nije bilo zadovoljavajuće za apetite naših igrača, iako nismo uspeli da iskoristimo ogroman broj šansi koje smo stvorili, posle još jednog produžetka, rutinski smo overili kartu za duel sa moćnim Brazilom. Iako autsajderi, nismo bili bez šansi, ali samo ako odigramo kao i do sada, kao tim, kao jedan organizam koji se brani, napada i diše zajedno. Tako je i bilo, odbrana je počinjala sa napadačima, a napadalo se strpljivo, promišljeno i isključivo zajedno, bez solo akcija.

2

Tim je gotovo celo prvenstvo bio nepromenjen, što ne oduzima ništa od igrača koji su sedeli na klupi jer su atmosferom i podrškom svojih drugova podjednako zaslužili sve pohvale. Predrag Rajković, kapiten i vođa odbrane, ulivao je sigurnost saigračima spektakularnim paradama, bedem pred golom činili su Milan Gajić, Miloš Veljković, Srđan Babić i Nemanja Antonov, za kvarenje napada protivnika i kreiranje naših bili su zaduženi Saša Zdjelar i Nemanja Maksimović, po krilima su „dar-mar“ pravili Andrija Živković i Sergej Milinković Savić, dok se na dve najisturenije pozicije jedino rotirala trojka Mijat Gaćinović, Staniša Mandić i Ivan Šaponjić. Ne smeju se zaboraviti ni ostali članovi ove generacije: Vanja Milinković Savić, Filip Manojlović, Vukašin Jovanović, Miladin Stevanović, Stefan Milošević, Radoslav Pankov, Marko Grujić, Filip Janković i Stefan Ilić.

3

Utakmica je bila još danima udaljena, a prvi dogovori za odlazak na doček su počeli. Ne samo zbog ulaska u finale, već zbog načina na koji su igrali i kako su se ponašali, Orlići su nas kupili i zaslužili naše poštovanje, bilo da su pobedili ili izgubili. Međutim, dok smo se mi nadali, oni su verovali, verovali da su bolji i spremniji uprkos svim preprekama. Nismo samo pobedili Brazilce u finalu svetskog prvenstva, nadigrali smo ih, a to smo učinili kao tim. Pretili su Brazilci, bili opasni, u nekim trenucima nadomak preokreta i pobede, ali su to radili isljučivo solo akcijama, kako su i postigli gol. Pod komandom Paunovića, Orlići su, kao i tokom celog prvenstva, igrali disciplinovano, požrtvovano, čvrsto, jedni sa drugima i jedni za druge, nesebično i, na kraju krajeva, lepršavo. Onako kako fudbal treba da se igra. Rajko je proglašen za najboljeg golmana turnira, Sergej za trećeg najboljeg igrača, dok je kao najbolji, čini mi se, zaboravljen Maksimović, motor ove ekipe koji je zavisno od potreba tima vukao konce nekad u odbrani, nekad u napadu, i na kraju postigao pobedonosni pogodak. Ali to je sada najmanje bitno, verujem da nije ni njemu važno. Zašto? Zato što je Srbija svetski šampion u fudbalu! Ne u vaterpolu, ne u košarci, ne u odbojci, već u fudbalu! U fudbalu koji nas je godinama razočaravao i lomio nam srca iznova i iznova. Konačno smo dobili tim koji smo želeli, tim koji zaslužujemo i koji zaslužuje naše poštovanje, podršku i ljubav. Momci su bili u euforiji posle meča, ali mislim da nisu ni svesni euforije koja je zavladala u njihovoj domovini i sreće koju su nam baš oni doneli. Sa poslednjim sudijskim zviždukom počelo je slavlje, nazdravljalo se, pucalo se, a moram, bez imalo stida, priznati potekle su i suze radosnice. Pokažimo im koliko nam je ovo značilo, zahvalimo im se zajedno ispred Skupštine, u ponedeljak, u 20h. Ja znam da ću biti tamo, da li ćete doći i vi?

Izvor slika: www.fifa.com

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *