Gde da je nađem?

Kada pokušaš da se probudiš u ovome svetu, jedinom i našem, hibernacija ti zaliči na raj i pomilovanje. Kuda idu svi ovi budni, razbuđeni i osvešćeni? Na posao, u školu, na novi radni zadatak, u još jedan dan isprogramiranog im života. Nemam tih savremenih potreba ni te želje za automatizacijom svesti. Moja je svakako zastarela i ostala u nekim godinama koje su tamo, iza, u vozovima koji dovde jos nisu stigli. U njima je sigurno i ono sto tražim. Ne verujem da se Njena senka, senka postojanja One koju toliko silno pokušavam da nađem, uklopila u ovo opšte sivilo. Ona je raznobojna i svebojna. Ona bi sve ovo obojila i prosvetlila, sve sumorne poglede, sumorne pokrete, ogrubele usne, šuplja srca.

Možda mogu da zažmurim na jedno oko, pa da onim drugim vidim ono lepo, ono što ima da se probere između napola sasušenih stabala života, predrasuda o svemu i svakome. Kako bi ona to? Znala bi bolje od mene. Vihor njene suknje bi zabljesnuo sve ove namrgođene smrtnike, rešila bi se nevolja u dva poteza. Raširila bi ruke i ceo svet primila u zagrljaj. Tako je bar ja vidim. Ne znam koliko je svetova u međuvremenu promenila i koliko je morala da širi svoju dušu, da je menja. Selio sam se i ja. Odlazio sam negde gde je bilo dosta različitih sudbina, drugačijih pogleda na danas i nekad, raznovrsnih boja karaktera. Odlazio sam u mase ljudi koji su mi naizgled slični, najčešće zato što dišu i hodaju. Vraćao sam se uvek i svaki put presudno. Tražio sam svoj lik u ljudima nacrtanim u redovima knjiga, u prolaznicima, u onima koji su prolazili i pored kojih sam prolazio. Bili su to različiti ljudi, a samo jedan ja. Jedini koji je znao da se vrati. Jedini koji je imao dve senke. Svoju sam slabije poznavao. Uvek sam se vraćao i uvek sam se nadao. Nadao sam se drugačijem, ako ne i boljem svetu. Sve je to postalo relativno, a možda je takvo od početka i bilo. Često ne umem da vidim. Gledam, ali ne vidim. Nije to fizička predispozicija, to je sposobnost. Ne mogu da je razvijem dovoljno jer gledam onako kako bih želeo da bude. Kao i uvek, čovek, bio toga svestan ili ne, kreće od sebe. Onda zalutam, izgubim se u nekom svetu tuđih pravila, pa se vratim u onaj prethodni.  Lutam.  Vodim se njenim rezonom. Onim kako bi ona odlučila, uradila. Ona je znala da nađe svoj put. To je bio onaj koji je vodio od mene. Možda bih je našao kada bih i ja otišao od sebe? Ako nisam bio dobar njoj, kakvog dobra mogu sebi da donesem?

Čekao sam različite vozove ne bi li iz njih izašla moja neprežaljena inspiracija. Gubio sam poslove jer sam bio zaglibljen u nekom čekanju, a ne predan radu. Samo sam hteo odgovore. Hteo sam da znam ko su ljudi koji znaju bolje. Ko su oni koji donose prave odluke i uvek pronalaze izgubljeno. Ko su ti koji svesno uživaju u ovom svetu dok ja pribegavam hibernaciji? Kažite mi na koja vrata da pokucam. Gde da nađem Nju, onu nasušno potrebnu koja me je nemilosrdno ostavila ovde samog, zbunjenog? Ljudi su nekad bili milosrdniji. Ili sam to bio ja? Svi smo zajedno ogrubeli. Izrgebani smo svakodnevnim i učmalim. Sad smo se prepustili i živimo onako kako možemo, ne kako hoćemo. To je početak kraja.

Ako sam sebi ne nalazim leka, kako drugima da pomognem? Nisam sebi dovoljan, a ima me i previše.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *