Milena Velić – Od FON-a do aviona

NASLOVNA

Milena Velić “I don’t know where I’m going, but that’s the beauty of it

U Srbiji nije retkost da mladi zbog nemogućnosti nalaska posla u struci menjaju profesiju, doškolovavaju se, i pohađaju razne kurseve kako bi bili konkurentniji na tržištu.

Milena je nakon smera ISiT na FON-u odlučila da se oproba u poslu u vazduhu i cela njena priča zvuči kao velika avantura. Možda neko od vas dobije želju da poleti.

FON sam izabrala posle srednje Ekonomske škole ne očekujući puno, i bila sam otvorena za nova znanja, poznanstva i veliki grad. Ubrzo je život u domu upotpuno sve moje slobodno vreme i postao „nova porodica“.

Leto nakon druge godine fakulteta odlučila sam da krenem putem “Mladih istraživača” i tako stigla do Orvijeta, malog italijanskog grada pored Peruđe.

Mesec dana provedenih u kampu sa dvadeset novih internacionalnih prijatelja u domu koji je odisao italijanskim duhom i običajima, upotpunio je sliku moje prve avanture.

Želela sam da i leto posle četvrte godine bude ponosno i obeleženo nekim događajem. Kako su na FON-u popularni programi Work&Travel uskoro sam se odlučila da to leto želim da preletim okean. Išla sam sa drugaricom sa FON-a. Izabrale smo Boston i posao spasilaca na bazenu. U toku godine prošle smo obuke. U maju smo odletele.

Mišljenja su bila podeljena. Nisam znala u šta sam se upustila. Da li će mi se dopasti? Hoće li to biti samo posao, ili ću imati vremena i mogućnosti da obiđem razna mesta, upoznam ljude, steknem celokupnu sliku o tome kako je živeti na drugom kontinentu.

Amerika cela kao takva mi se dopala. Uživala sam u svom poslu. Radila sam na bazenu Pines u okolini Bostona sa devojkama iz Bratislave koje su mi ubrzo postale nezamenljive osobe na novoj avanturi. Ljubaznost ljudi, njihova otvorenost i organizovanost u mom novom domu me je svakim danom oduševljala. Uživala sam u svakom razgovoru sa ljudima koja svakodnevno dolaze na bazen i upijala svako novo iskustvo koje ta kulturna razlika sa sobom donosi. Uživala sam i u svakom odlasku u Boston, u svakom danu provedenom na plaži i kupanju u okeanu. Pamtim bukvalno svaki miris Amerike, a najviše osećaj kada sam stigla u Njujork. Srećna okolnost je da imam brata koji je pre mnogo godina došao na drugi kontinent na isti način kao i ja. Pronašao se na nepoznatom i imao hrabrosti da tu ostane. Zahvaljujući njemu mogla sam da provedem mesec dana u gradu koji nikad ne spava, pa tako nisam ni ja sa njim. Rešila sam da okušam sreću i da probam da pronađem neki posao. Posao na Menhetnu na 9 aveniji u Italijanskom dining restoranu činio mi se kao stvoren u tom momentu za mene. Od osoblja, vlasnika, samih gostiju a najviše zahvaljujući mojoj porodici, uspela sam da vidim i osetim pravi život Njujorka. Kako se radi, kako se uživa, kako se ne spava, kako se zarađuje, kako se boriš i kako padaš ali kako je nekako na kraju uvek Njujork tu za tebe. Zavoliš ga iako to nisi ni tražio i poželiš da više nikada ne odeš od njega, i da prosto nema potrebe za tim jer je ceo svet na jednom mestu, baš tu ispred tebe.

NJujork

 Zbog svega toga, bila sam jako tužna kada sam se vratila. Nekako je to tamo bila Milena. Imala sam više opcija, više mogućnosti. Ljudi su bili ljubazniji, sve je izgledalo savršeno makar meni u tom momentu.

Odletela sam sa mišlju da jedva čekam da se vratim i da je život u Americi zapravo život kakav bih volela. Ali, uvek sam verovala da nikad ne znamo zašto je to dobro, i da treba verovati da najbolje tek dolazi. Tako da sam se vratila mom Beogradu.

Na FON-u me je čekao jedan ispit i diplomski. Zanimanje programera bilo mi je toliko daleko posle svih avantura koje sam doživela tog leta.

Bilo me je strah vezivanja za pravi posao, fiksnog radnog vremena, nemogućnost iskakanja iz planiranog, pa sam krenula u planiranje.

Ideja je bila da ponovo odem na Work&Travel ali nisam mogla da dobijem vizu, jer završavam fakultet. Raspitivala sam se o raznim poslovima na brodu, poslovima u inostranstvu. U toj mojoj potrazi, drugarica mi je predložila da probam da idem na kasting za stjuardese.

Sve je bilo posluženo na “tanjiru”. Obezbeđen posao, avionska karta, stan, prevoz do posla, plata! Činilo mi se kao da ova prilika samo mene čeka da spakujem kofere. Već narednog meseca sam bila u redu sa još 200 devojaka. Obučene sve isto, izgledaju kao jedna. Isti karmin, ista frizura, isti pokreti. Izgledale su kao da im je ovo rutina. Kao da su već neliko puta bile i sad samo čekaju svoj red. Možda je moj osmeh skrivao, ali zapravo bila sam opet na nepoznatom i strepela šta me čeka iza vrata.

Obećala sam sebi da ću pokušati iako sam mislila da tu ne pripadam. Ali primljena sam, oni su videli nešto u meni, postajem stjuardesa a nisam znala zapravo šta to znači.

Trebalo je da branim diplomski u ponedeljak, a let za Abu Dabi je bio u petak. Imala sam veliku podršku katedre sa Projektovanja softvera iz čega mi je i bio poslednji ispit. Asistent Dušan Savić je imao i previše strpljenja i svaki dan je nalazio vremena da me podrži, uputi, nauči i pomogne u spremanju mog ispita i diplomskog. Zahvaljujući njima, uspela sam! Nisam znala za šta zapravo da se pripremam i šta je veći događaj. Jedan dan sam slavila što sam postala diplomirani inžinjer organizacionih nauka, a sutradan sam pakovala kofere.

Od prvog dana tamo, Etihad kao kompanija me je oduševljavala. Briga prema svakom zaposlenom je na zavidnom nivou. Na svaki detalj misle i od prvog dana tamo stvorili su nam osećaj porodice sa ostalim stjuardesama. Imala sam sreću da je u mojoj grupi bilo nekoliko njih iz Srbije, svi smo sličnih godina pa je upoznavanje i druženje bilo mnogo lakše. Rasle smo zajedno.

Obuka za posao u vazduhu je trajala dva meseca i morali smo da uložimo jako puno rada i truda. Nova terminologija, nov jezik, nov ritam života nije ostavio puno prostora za razmišljanje. Od 5 do 5, svakog radnog dana bila sam našminkana, u uniformi, sa sređenom kosom i rukama punih knjiga o avijaciji, sve to u Abu Dabiju. Činilo se kao san. Kao da živim nečiji tuđi život.

obuka

Dva meseca i znala sam sve o avionima, njihovim vratima, opremi i avijaciji. Tokom obuke bile smo spasioci, vatrogasci, doktori, serveri, hostese, ambasadori kompanije. Naučile smo mnogo toga i jako sam zahvalna za novo iskustvo koje ću svakako poneti sa sobom na prvi svoj let ali i u svoj život.

Pre nego što sam shvatila, crveni karmin, krilo na levoj strani perfektno ispeglane uniforme, suknja do kolena, visoke potpetice, beli veo oko vrata i kapa sa Etihadovim znakom ispred Airbus-a 346. Moj prvi let za Pariz!

stjuardese

Nešto što su nas naučili na akademiji i što zapravo i jeste tako je da: “world is our home, you are our guest”. Tako da, dobro došli, dobro došli u moj novi dom sa krilima!

Moja nova porodica je ogromna, broji oko 5000 mladih ljudi i 110 različitih nacionalnosti. Svima je isti posao i način života ali su nam ciljevi različiti. Tako da na svakom letu, upoznamo neki deo o svojoj porodici za koji do tada nisi ni znao da postoji, od svakoga naučiš ponešto, nasmeješ se, navede te na razmišljanje a nekada se i rastužiš. Sve je to deo posla, deo i vašeg života. Samo što se meni to događa u vazduhu. A najlepši deo posla je kraj radnog vremena, kada krećeš srećan kući. Tada, ostaje da ja pokupim svoje stvari i sa svojim kolegama napustim posao i otvorim vrata Parizu, Sidneju, Johanezburgu, Sao Paolu…

Živiš od rasporeda za taj mesec, a onda čekaš sledeći. Ili, živiš od leta do leta, od nove do možda već viđene destinacije pa samim tim i nama vreme leti. Pre nego što sam uspela da napravim kratkoročni plan mog boravka u Abu Dabiju, prošlo je više od godinu dana. Očigledno je programiranje negde ostalo zaboravljeno.

Posao nije lak, kažu da je najteže raditi sa ljudima.

Upravo tako, svaki novi let, nove kolege, novi gosti, novi avion, nova destinacija. Noć, dan, pa opet dan, taj dan nikako da se završi. Probudiš se u hotelskoj sobi u Lagosu, pa se zapitaš od kad sam ja ovde i koji je dan, pa možda čak i grad. Spavaš malo, radiš noću, radiš danju, menjaš vremenska doba, zone, menjaš svoj zivot, menjaš sebe! Naučiš da su kulturne razlike velike i naučiš kako da poštuješ druge i kako da zavoliš to što radiš.

A da li je sve to vredno? Pa, ja bih rekla da jeste.

Da, doručkovala sam ispred Opera house-a u Sidneju, zaglavila u gužvi u Jakarti, bežala od majmuna u Kuala Lumpuru, slikala se ispred Ajfelovog tornja u Parizu, kupovala u Milanu, mazila tigra u Africi, vozila bicikl u Minhenu, jela waffles u Briselu, cenkala se na kineskoj pijaci u Šangaju, hodala kineskim zidom u Pekingu, hodala sa lavom na Tajlandu, jahala slona u Bangkoku, pila Guinness u Dublinu, dočekala Kinesku novu godinu u Singapuru, pila zeleni čaj sa pravom gejšom u Nagoji i vozila se tuc-tuc-om na Tajlandu, probala najbolju kobasicu u Frankfurtu, upoznala najbolji noćni život u Koreji, popela se na najvišu zgradu Burj Kalifu u Dubaiju, kupala se na Miammi beach-u i opet posetila svoj Njujork!

kineskizidkrokodilcic
pustinja
slonPariz

Da, moj novi dom mi je sve to omogućio, tako da ostajem zahvalna sve do tih 40,000 ft i nazad za sve ovo neprocenljivo i nezamenljivo iskustvo.

Mogla bih još mnogo da dodam o svim lepotama posla i destinacija koje sam posetila. Prestala sam da brojim. Bilo je oko 50 različitih destinacija na 5 različitih kontinenata a biće ih i više, zato ću možda i početi ponovo da brojim da bih shvatila koliku sam sreću imala.

Naravno, život u Abu Dabiju je skroz drugačija priča. Luksuz, spoj nespojivog, napredno i nazadno, druga kultura i tradicija. Tako bih opisala sada već moj, Abu Dabi. Prijatelje koje sam ovde stekla učinili su moju adaptaciju lakšom. Dopunjavali smo se, održavamo jedna drugu, tako da bez njih ovo sve bi bilo čak nemoguće! Prijatelji su porodica koju mi biramo i ja sam rešila da novu priču započnem sa svima njima.

Najteže je verovatno mojoj porodici i prijateljima u Srbiji, ali znam jako često da zakucam u 6 ujutru na vrata mog Voždovačkog stana u Beogradu, i iznenadim i mlađu, ali i stariju sestru. Mama i tata uvek tih dana neplanirano organizuju svoje putovanje do Beograda. Pokušavam da i dalje ne izostajem i na toj strani planete.

Srećna sam što imam priliku da budem ovde gde jesam, srećna sam što mi je omogućeno da stalno istražujem i iskušavam nešto novo. Zbog svakog susreta sa novim sam ovde gde jesam, u jednoj od kula Etihada.

Ne znam do kada ću imati ovaj osećaj, ali sve dok ga imam, moj posao će biti u vazduhu, a onda ću krenuti dalje, ko zna gde!

let
[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *