„One day the war will be over, and I will go back to my poem…“
Nakon boravka u zemljama u kojima su ih tukli, maltretirali i tretirali kao nepoželjne, u Srbiji su konačno migranti dočekani kao ljudi. Svi ti ljudi pobegli su od bombi iz Iraka i Sirije. U Srbiji, barem na kratko, mogu da se opuste i ne strepe od toga da će ih neko napasti, što je bio slučaj na granicama Grčke i Makedonije, gde su dočekani sa dozom nepoželjnosti.
Hiljade izbeglica prođe kroz Srbiju ka Zapadnoj Evropi (uglavnom ka Nemačkoj, Skadinavskim zemljama i Holandiji) u potrazi za boljim životom. Većina njih, pri dolasku u Beograd biva smeštena u parku, blizu autobuske stanice. Ali, to mesto nije dom, već privremeno utočište i njihovo putovanje se ovde ne završava.
Čitave porodice dolaze samo sa osnovnim stvarima za život koje se obično svode na jednu kesu ili torbu. Bežeći iz zemalja gde njihov život ne vredi ništa, ovde i naše malo, njima znači mnogo dok znaju da su bezbedni i da ih niko ne drži na nišanu. Većina izbeglica je došla maltene bez ičega, dok je mali deo njih uspeo da proda imovinu i pođe u potragu za mirnijim životom. Kao danak tog puta većina dolazi sa povredama stopala i kolabirana.
Mnogi od njih govore svoje potresne priče, od onih da su 10e davali za flašicu vode, preko toga da su bili u čamcu koji prima četiri osobe, a njih petnaest u istom. Najstrašnije su one da danima ništa nisu jeli i pili, da su više puta i za prevoz bili prevareni i opljačkani i da su im čak naplaćivali iznajmljivanje punjača za moblini telefon (najbitnije sredstvo komuniciranja sa rodbinom kojoj javljaju gde su i da su živi).
Narod Srbije, nažalost, zna kako je biti žrtva rata, i zato razume ljude koji su pobegli glavom bez obzira iz svojih domova. Saosećamo sa njima, jer pamtimo kako je bilo nama tokom rata i bežeći od ratnih užasa. Srbija je pružila ovom narodu ruku u najtežim trenucima i pokušava da im makar na tren olakša bol koju nose sa sobom.
Po prvi put nakon dužeg vremena, većina izbeglica je uspela da se okupa i dobije čistu odeću – nešto što se smatra luksuzom u ovakvim situacijama. Ljudi su sami donosili pomoć za migrante koliko su mogli, od hrane, pića, odeće, novca, a obezbeđena je i potrebna lekarska pomoć za ove ljude koji su na izdisaju sa snagom. Studenti volonteri koji znaju jezike pomažu u prevođenju i jezičkoj barijeri između naroda.
Pokazali smo izbeglicama da smo uz njih i da ne moraju da se osećaju otuđeno dok borave u Srbiji. Ovi ljudi žele pre svega bolji život za svoju decu, bez bombi i pretnji smrću. Većina njih nema pasoš, niti bilo kakva dokumenta. Rat im nije ostavio izbora, uzeo im je sve i nemaju gde da se vrate. Oterani su protiv svoje volje sa ognjišta. Ali, deo svoje zemlje i kućnog praga nose sa sobom u egzilu.
Putujte s Bogom, kojim god.
