Nedelju dana bez ekrana

Negde pre dve nedelje od trenutka kada ovo pišem, bio sam u istom položaju u kojem sam i sada. Sedeo sam blago iskrivljen za pisaćim stolom i nezainteresovano zurio u ekran. Jedina razlika je u tome što sada ne zurim, jer pišem nešto, nadam se zanimljivo i korisno. Pitanje je samo da li će to neko čitati i da li će dok to radi smatrati da isto radi nešto korisno.

ekranPriroda  sumrak

Pre dve nedelje, sasvim slučajno naleteo sam na formular za prijavu za Omladinski Forum „Vlasina.“ Između ostalog, u prijavi je pisalo da se radi o jednonedeljnom kampovanju na Vlasinskom jezeru. Dakle, bez tuša, toaleta, frižidera i svega ostalog čega se i vi setite i smatrate neophodnim za jedan običan dan. Ipak, da se ne lažemo, u prijavi je pisalo da je obezbedjena wifi konekcija i struja. Nisam baš neki „Bear Grylls“ zaluđenik za prirodu, ali tada sam bio poprilično dokon i rešio sam da se prijavim. Posle nekoliko dana stigao je mejl da sam primljen i da me očekuju. Vremenska prognoza je za tu nedelju predviđala oblačno i kišovito vreme, a ja nisam imao ni kamperski nožić, kamoli vreću za spavanje ili šator. Jurio sam po gradu da pronađem sve te stvari i na kraju, dan pred polazak, bio relativno spreman.

satorvatraDrustvo

Stigao sam do mesta polaska u dogovoreno vreme i osvrtao se kako bih pronašao ostale učesnike. Da, kako bi bilo jasno, u celu avanturu sam pošao potpuno sam, pa sad sami procenite da li sam Bear Grylls ili ne. U svakom slučaju, ljudi su se brzo okupili i u međuvremenu je stigao i autobus, „šklopocija“ sjajnog imena, koji, valjda zbog reklame, ne smem da pomenem. Ubrzo smo ćelavih guma i bez klime pošli putem Vlasinskog jezera.

voda

ekran1Po dolasku smo se podelili u takozvane kamperske jedinice od kojih je svaka brojala desetak ljudi. Raspremili smo se, podigli šatore i napravili veliki drveni sto sa klupama. Moram priznati da je meni, pored gomile ljudi, u prvi mah bilo pomalo jezivo. Pričalo se da ima lisica i da je noću vrlo hladno. Bilo je žaba veličine prosečne muške šake. Ali, ubrzo smo dobili toplu večeru i drva za prvu logorsku vatru. Punog stomaka, ležeći pored vatre s pogledom u kristalno vedro nebo shvatio sam da ni pećinski ljudi nisu bili baš tako prosti. Ubrzo smo se sprijateljili, ne pećinski ljudi i ja, nego učesnici, i već prve večeri pričali do kasno u noć (a lisicama ni traga). Prvog jutra je već sve krenulo sjajno. Razgibavanje, trčanje i istezanje, doručak, zatim nekoliko predavanja sa pauzom za ručak i potom slobodno vreme. Vozio sam bicikl, plovio čamcem, kupao se u camacledeno hladnoj vodi, pevao na karaokama i naučio da plešem salsu. Telefon sam punio za tih nedelju dana samo dva puta! Verujte mi, nije mi bio neophodan. Čak sam i jedan dan kiše sjajno podneo. Organizacija je bila poprilično dobra s obzirom na to da se ovaj forum održao prvi put. Doduše, bilo je par propusta, ali bez ikakvih posledica. Predavanja su bila na najrazličitije teme, tako da je svako od nas imao priliku da sluša ono što ga je zanimalo. Sva predavanja možete pogledati OVDE. Po povratku, postao sam bogatiji za ogroman broj novih prijateljstava i doživljaja koji kada bih ih sve opisao, verovatno ne bi stali na stranice ovog sajta. Inače, forum će se održati i sledeće godine, na istom mestu, u slično vreme.

Želeo bih samo da vas podsetim da internet i ekran jesu vrata za ceo svet, ali vas vaši pravi prijatelji ipak čekaju napolju.

(Zato pritisnite „X“ u gornjem desnom uglu, pozovite prijatelja i izađite napolje!)

Đorđe Milosav

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *