Dobra strana društvenih mreža

Društvene mreže su deo svakodnevnog načina života. Na njima možemo pronaći prijatelje sličnih interesovanja  (Facebook),  nova radna mesta (LinkedIn), ispratiti aktuelna dešavanja  s učešćem (Twitter). Možemo slušati muziku i biti u kontaktu  sa ljudima sličnog muzičkog ukusa (Last.fm),  objaviti gde se nalazimo i informisati se o omiljenim mestima za izlazak i obilazak (Foursquare, Swarm), podeliti fotografije sa ljudima koji nisu bili u mogućnosti da budu fizički prisutni sa nama (Instagram), gledati se uz pomoć video poziva (Skype), predstaviti svoj stila oblačenja (Pinterest). Sve ovo nam je dostupno za korišćenje bez posebnog informatičkog obrazovanja i bez dodatnog naplaćivanja sem korišćenja usluge interneta.

Mogu li sve ove društvene mreže zameniti čar verbalne komunikacije uz fizičko prisustvo? Da li nas one svojim postojanjem otuđuju jedne od drugih ili pak zbližavaju jer omogućuju kontakt?

Predstavicu vam to na primeru iz filma „10.000 Km“. Aleks i Serhio su dvoje mladih u ljubavi koji žive zajedno u Barseloni. Aleks dobija poziv za jednogodišnje stručno usavršavanje u Los Anđelesu. To je odlična prilika za njenu karijeru, koju ona ne bi trebalo da odbije. Sa druge strane, Serhio ne može da pođe sa njom zbog posla u Barseloni. Aleks odlučuje da ode u SAD.

Oni nastavljaju svoju komunikaciju putem društvenih mreza. Prilikom dolaska u Los Anđeles Aleks preko Google Earth-a pokazuje Serhiju lokaciju svog stana i obližnji komšiluk. Svakodnevno se čuju putem Skype-a provodeći par sati zajedno. Aleks prepričava svoja nova iskustva, dok Serhio priča o svojoj rutini života u Barseloni. Oni se gledaju čezljivo, smeju na  dosetke, prisećaju starih uspomena, baš kao što bi to i radili da se u istom trenutku nalaze na istoj geografskoj lokaciji. Uspevaju zajedno da izazovu senzacije u kakve bi pričom o tome posumnjali oni koji ne koriste ovaj vid komunikacije. Nekoliko puta su organizovali zajedničku romantičnu večeru uz muziku i ples gde umesto grleći jedno drugo, drže svoje laptopove. Svaki od ovih razgovora se završava pričom da ipak jedan drugom nedostaju.

Kako dani prolaze sve više se iskazuju posledice fizičkog neprisustva. Serhio gleda Aleksin profil na Facebook-u, proveravajuću nove prijatelje, gledajuću fotografije na kojima je sa drugim ljudima, a ne sa njim. Sve to izaziva ljubomoru. Često sve to eskalira svađom prilikom njihovog razgovora na Skype-u, ali se ubrzo primire. Znaju da je ovaj formirani virtuelni svet trenutno najbolje rešenje.

Nakon par meseci Serhio odlazi kod Aleks. Pri pristizanju oboje su u blagom socijalnom šoku. Ubrzo se privikavaju i dalji tok njihove komunikacije, verbalne i fizičke, vraća sena nivo kakav je bio u Barseloni.

Društvene mreže jesu nužan vid komunikacije, ali one nisu nešto na šta smo primorani. One su naš izbor, i to dobar izbor. Da su Aleks i Serhio živeli dva veka ranije, komunicirali bi pismima što bi iziskivalo dugo vreme putovanja informacija, čak mesec dana na razdaljini od 10.000 km koliko je između ovo dvoje mladih. Možda bi se zagubilo, što bi dodatno ugrozilo njihov odnos. Danas društvene mreže omogućavaju direktan kontakt u datom trenutku i postale suneophodan faktor u međusobnoj komunikaciji.

Marina Stanković

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *