Matija Anđelković – muzički mag

Matija Anđelković je rođen 1989. u Vranju. Završio je osnovne studije kompozicije na Fakultetu Muzičke Umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Vlastimira Trakovića sa Draganom Latinčićem kao saradnikom u nastavi. Paralelno sa osnovnim studijama, završio je SMŠ “Kornelije Stanković” – odsek udaraljke u klasi prof. magistra Siniše Jovića i prof. Ivana Marjanovića. Završio je master studije na istom fakultetu u klasi prof. Isidore Žebeljan sa Draganom Latinčićem kao saradnikom u nastavi. Deluje kao kompozitor, pedagog, dirigent i izvođač. Njegova muzika je izvođena na festivalima, kako u Srbiji, tako i u svetu (FESTUM, KoMA, Internacionalna Tribina Kompozitora, Franc List akademija). Bavi se takođe eksperimentalnom muzikom gde se poigrava sa žanrovima popularne i avangardne muzike, kao i primenjenom muzikom. Kao pijanista svira uglavnom svoju muziku, međutim, 2013. godine svira kompozicije Skrjabina na koncertu posvećenom njegovoj muzici, u organizaciji njegovog kolege Gordana Lazinice. Nagrađen je prestižnom nagradom iz fonda “Josip Slavenski” za najbolji rad kompozitora u starosti do 30 godina, za kompoziciju Legenda o Spavačima – magnovenje i san za osam instrumenata, kao i za najbolju originalnu muziku za dečiju predstavu “Kako su postale ružne reči”. U sledećim redovima pročitajte kako je ovaj muzički mag zapravo pronašao svoju magičnu iskru.

Počeci u muzici, kada si počeo da se baviš muzikom, sa koliko godina i odakle interesovanje?
Pre nego što sam se rodio, u kući moje bake postojao je klavir koji je moja mama koristila za muzičku školu. Završila je samo tri razreda niže muzičke škole, međutim, nisu prodali klavir. Uvek sam se motao oko njega, pipkao dirke i želeo da naučim da ga sviram. Pre nego što sam uopšte i došao u Beograd, već sam znao neke jednostavne melodije da sviram. Poželeo sam da idem u muzičku školu, i upisao je u Beogradu – Muzičku školu “Stanković” sa 9 godina.

Kada si otkrio svoj dar za komponovanje, i kako se to manifestovalo?
Već u drugom niže sam napisao klavirsku minijaturu u C-duru. Vežbao sam neku etidu Karla Černija. Kako mi je to vežbanje bilo jako suvoparno i dosadno, poželeo sam da se poigram i napravim “svoju” verziju te etide. Kompozicijicu je primetila profesorka Natalija Benderović, tada profesorka harmonije, kontrapunkta i uvoda u komponovanje u srednjoj školi, i pozvala me je da je izvedem na javnom času njenih srednjoškolaca. Dve godine kasnije, nastavnica muzičkog mi je rekla da, ako želim, mogu da napišem neku pesmicu da ona pošalje to na Festival Dečjeg Muzičkog Stvaralaštva (FEDEMUS), pritom misleći na pesmicu sa tekstom. Međutim, ja sam joj doneo kompoziciju za klavir “Menuet” u C–molu. Muziku je svakako poslala uredništvu festivala, i bila je jako lepo prihvaćena. Izvodio sam je na seriji nastupa po muzičkim školama, kao i na glavnom koncertu na Kolarcu. Tada sam već uveliko znao koji ću fakultet da upišem i koji smer.

Svirao si i u bendovima. Da li ti je to iskustvo pomoglo u tvom daljem radu, možda dalo inspiraciju?
I jeste i nije. Dalo mi je tu “muzikantsku” snalažljivost, pa sam, na primer, program iz klavira spremao mnogo lakše od onih koji imaju pristup muziciranju kao interpretaciji određenog teksta. Ne kažem da je jedan pristup bolji od drugog, već samo da je meni lično to pomoglo da sa manje uloženog truda savladam neku kompoziciju iz klavira. Ali, sa druge strane, oduzimalo mi je vreme. Po prirodi sam uvek (i sad) bio rasplinut na mnogo strana. Bendovi, škola (fakultet), paralelno i udaraljke, ujedno i SPE (Stanković Percussion Ensemble), nastupi, koncerti… Sve sam to morao da sabijam u 24 sata koliko mi jedan dan pruža. To je često rikošetiralo na neku od obaveza, ali sam uspevao nekim čudom da postignem sve. Da li mi je to davalo inspiraciju? Na neki način jeste, ali ne direktno. Uvek sam svoje delovanje kao klavijaturista bendova i kao kompozitor ozbiljne muzike potpuno odvajao. Međutim, nije nemoguće da su ta dva sveta u meni na neki način uticala jedan na drugi.

Odakle je došlo interesovanje za hor kao ansambl u kom delujes, kako je to počelo?
Oduvek me je dirigovanje interesovalo, od samog trenutka kako smo dobili taj predmet u srednjoj školi. Kao kompozitoru, uvek mi je bilo bitno da se što je više moguće povežem sa ansamblom za koji pišem. Profesorka iz srednje škole, Ivona Eklemović me je pozvala da joj asistiram u horu, pri KUD-u “Đoka Pavlović”, pa sam paralelno sa osnovnim studijama radio kao njen asistent. To iskustvo me je jako približilo horskom zvuku, iako me komponovanje za hor nikada nij preterano zanimalo. Međutim, boja koja se dobije glasovima me je uvek privlačila na neki način. Ono što radim sa ovim horom je nešto potpuno drugačije od bilo kog hora u kome sam učestvovao, bilo kao pevač ili kao dirigent. Ovde imam prostora i slobode da ono što me zanima u horskom mediju (zvučno) dublje ispitam, boja glasova, na koji način se ona može stopiti sa medijem rok benda. Takođe imam prostora i da izmestim žanrovsko-ideološki manir koji je negde sveprisutan u horskom pevanju. Zna se da je hor oduvek bio na neki način propagandni aparat – masovne pesme, režimske prigodne manifestacije, a zatim i mesto gde je narodu (koji pritom, ne mora biti muzički obrazovan) obezbeđeno da se skuplja da peva i uživa. To, na neki način i ne može biti drugačije. Međutim, makar se tematika i “ideološka supstanca” bavljenja ovim medijem, može promeniti. Hor može funkcionisati kao kreativni aparat. Kao skup ljudi koji učestvuju u stvaranju muzike – bez želje da ostavi neku ideološku poruku, bez želje da propagira bilo šta, bez želje da se dopadne obradama popularnih hitova iz popularne muzike. Hor može funkcionisati kao bend. Može se poigravati, parodirati, blesaviti se, praviti gluposti, izazivati. Ja volim da razmišljam o ovome kao o svojevrsnom anti horu, koji radi sve što hor radi, ali nekako … iskrivljeno. (smeh)

Koje je tvoje mišljenje o današnjoj muzičkoj sceni, konkretno, popularne muzike, presek muzike od pre par decenija i danas?
Moram prvo da se ogradim, jer se pitanja ovog tipa često kritički odnose prema popularnoj muzici. Ja to ne želim. Jer čak i u muzici koju pojedini elitisti nalaze “seljačkom” ponekad vidim svojevrsnu iskrenost koja doprinosi njenoj autentičnosti. Popularna muzika (bogami i primenjena, tj. filmska i pozorišna) danas pati od svojevrsnog straha od neisplativosti. Razlika između muzike od pre tridesetak godina i ove danas uglavnom je u tome što su tada ljudi želeli više da istražuju. “Novo” je bilo popularnije od “gotivnog”. Ako se i otkrije neki novi fazon (dubstep npr.), on se onda prežvakava do iznemoglosti. Nema to veze sa trendom ili modom, već sa samim čovekom. Plaši se neuspeha, i radije će da se drži sigurnog, nego li da rizikuje. Ono što mi uliva nadu jeste da se pojavljuju tu i tamo priče koje odskaču.
Naravno, ostavljam prostora tome da jednostavno nisam dovoljno ispratio šta se dešava na svim poljima popularne muzike. Mada, intuitivno, ne verujem da sam daleko od istine. Kratko rečeno, ne postoji LOŠA muzika, ali postoji muzika koja se jednostavno ubajatila, pa smrdi. Naravno, kao i po pitanju hrane, postoji muzika koja se brže ili sporije ubajati, koja ima više ili manje hranjivih sastojaka, koja je ukusnija ili manje ukusna (nezavisno od hranljivosti), koja je slatka ili gorka (nezavisno od kvaliteta).

Imaš li muzičke uzore?
Teško je reći. Više bih mogao da pričam o tipovima muzike i epohama koji me najviše inspirišu. Savremena klasična muzika, kao i ona ranija, a u popularnoj muzici su definitivno sedamdesete! Progresivna rok ekipa, svi oni “esidaši” koji su svojom prebujnom maštom i detinjom slobodom obojili ceo tadašnji svet. Naravno, kao što rekoh i ranije, ima i danas muzike koja traga za neobičnim i nestandardnim izrazom. Mogao bih, zapravo reći da mi uzori nisu zapečaćeni, već teku kroz moje slušno iskustvo.

Kako sebe vidis kroz deset godina bavljenja ovim pozivom. Razmišljaš li o budućnosti, imaš li planove?
Ne mogu se videti toliko daleko, ali se mogu nadati da ću imati šta da jedem. (smeh)

Capture

Matija, moj kolega i drugar, sa kojim sam imala čast da slušam određena predavanja zajedno, oduvek je plenio pažnju prvenstveno svojim smelim, inovativnim i nesvakidašnjim idejama i načinom na koji ih je hrabro pred svima nama na tim istim zajedničkim predavanjima prezentovao. Imao je drugačija, neretko briljantna zapažanja ne samo što se muzike tiče, već svega čega bi se god dotakao da radi, bilo to držanje časa, prezentacija ili jednostavno, diskusija. Povod ovog intervjua i teksta o njemu je taj, ne samo što on to zaslužuje što je u “našem”, nazvanom od milošte većine, ako ne i svih studenata, Studenjaku, organizovana radionica hora DKSG-a koju je Matija kao vođa, dirigent, kompozitor i izvođač preuzeo na sebe. Krajem juna organizovan je završni koncert gde su se, pored popularnih obrada za hor iz filmske (numera “Mad world” iz filma “Doni Darko”), pa i domaće i strane muzike, na repertoaru našle i Matijine kompozicije od kojih je najveću pažnju privukla jedna, posve neobična, kako harmonsko-melodijski, kao i u tretmanu deonica ponaosob, pa i celog hora. Reč je o kompoziciji “Dnevnik jedne mladosti”, koja je izazvala lavinu pozitivnih reakcija, kritika, kao i bujicu smeha, naravno, pozitivnog, jer cilj ovog dela bio je da se našali sa “problemima” mladih sa kojima se susreću zbog neretko “neopreznog” deljenja intime sa nekim.
Sezona rada Matijinog hora u Studenjaku je nanovo krenula i u punom je jeku, stoga ovde koristim priliku da vas pozovem da mu se pridružite!

Link za uživo izvedenu kompoziciju “Balada o mladosti”:

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *