Slonovima protiv raka

Toliko puta smo čuli kako ekstrakt iz ajkuline jetre može da pomogne u ojačanju ljudskog imunog sistema. Iako je to priča za neki drugi članak (možda i sledeći), činjenica je da ljudi sve češće koriste životinjski imuni sistem u istraživanjima. Iako najbolji prirodni lekovi i dan danas prave se od biljaka, nauka ipak pokušava da spozna reakcije unutar životinjskog tela, kako bi mimikom poboljšala ljudski odbrambeni sistem.
No, nije se puno vas nadalo da će sledeći na listi životinja za istraživanje biti gorostasi koji imaju zanimljiv genetski kod koji ih čini dugovečnim za životinjsko carstvo; slonovi.

Kod slonova postoji manja verovatnoća da će oboleti od raka nego kod ljudi. Najnovija istraživanja su otkrila da slonovi poseduju zaista puno kopija gena koji potiskuju rast tumora. Ova otkrića otvorila su nova vrata ka još naprednijem razvoju leka koji bi se koristio u borbi protiv kancerogenih ćelija kod ljudi.

Čuvar genoma – TP53

Tokom istraživanja, naučnici su se fokusirali na takozvanog ”čuvara genoma” – gen pod nazivom TP53. U normalnim uslovima, ovaj gen kodira protein koji potiskuje tumor. U većini slučajeva kod ljudi koji imaju rak, ovaj gen je mutiran, što dovodi do naglog povećanja reprodukcije ćelija (što predstavlja oznaku za rak) i samim tim dovodi do neuravnoteženosti ili mutacije i samog genoma kod ljudi. Što jednostavnim rečima znači da loš TP53 otvara vrata kancerogenim ćelijama da preuzmu kontrolu.

Kod ljudi, TP53 gen se po začeću dobija po jedan od svakog roditelja, a oba ta gena su potrebna kako bi se čovek efektivno branio od bilo koje vrste mutacija. Ljudi koji su nasledili jedan TP53 koji nije u funkciji mogu da razviju Li-Fraumen sindrom, stanje koje povećava mogućnost dobijanja tumora za preko 90%.

Sad kad smo naučili malo o ”čuvaru genoma” kod ljudi, ajde da se vratimo na slonove, i vidimo zašto su oni toliko posebni.

Imunost slonova

Da pređemo odmah na stvar, slonovi imaju od svakog roditelja po 20 kopija gena TP53. To naravno objašnjava zašto slonovi imaju tako male šanse da obole od bilo kog vida tumora. Zapravo, od svih sisara, slonovi imaju rizik daleko niži ispod svih granica.
To je dalo povoda da se urade istraživanja na polju genetskog koda slonova, kako bi se utvrdilo da li direktan uticaj ima upravo TP53 i kako bi se moglo iskoristiti prikupljeno znanje za borbu protiv kancerogenih ćelija kod ljudi.

Naučnici su počeli sa upoređivanjem stope rizika dobijanja tumora kod 36 vrsta sisara, uključujući i slonove. Podaci su prikupljeni od zoološkog vrta u San Dijegu u Sjedinjenim Američkim Državama. Izveštaji iz te ustanove su sakupljeni prilikom obdukcije životinja u poslednjih 14 godina, a prvi rezultat je pokazao da stopa rizika za rak se ne povećava u odnosu na veličinu primerka, kao ni na dužinu života.

Ovo otkriće, ma koliko izgledalo bespotrebno, zapravo je posve iznenađujuće. Opšte je poznato da veliki uticaj na razvoj neke mutacije, a samim tim i tumora, ima broj ćelija (tj. masa i veličina primerka) koje se dele. Što više ćelija u organizmu, veće su šanse da tokom podele dođe do mutacija.
Ono što je doprinelo iznenađenju tokom objavljivanja rezultata je i to da slonovi, iako teže u proseku blizu 5 tona i žive i do 65 godina, samo 4.8% umre od kancera. Kako bi razumeli te brojke, samo ćemo reći da kod ljudi taj postotak je između 11% i 25%.

Poređenje sa ljudima

Naravno, istraživanja se nisu tu završila. Sledeće što su naučnici uradili je prikupljanje uzoraka krvi od dva afrička slona, šest azijskih, zatim 10 osoba koje su bolovale od Li-Fraumen sindroma i 11 osoba koje su imale normalan broj aktivnih gena.
Zatim su te uzorke izložili radijaciji (kratko objašnjenje ovog čina; ako se zdrava ćelija izloži radijaciji, TP53 gen aktivira niz reakcija koje ubijaju tu ćeliju – drugim rečima zaštitni mehanizam sprečava zaraženu ćeliju da se umnoži i nastavi napredovanje kroz organizam, to jest u ovom slučaju ubijanje ćelije je dobra stvar).

Kao što su i očekivali, naučnicima su rezultati pokazali da kod ljudi sa Li-Fraumen sindromom postotak smrtnosti ćelije je vrlo mali; 2.7% (odbrambeni sistem nije aktiviran na vreme pa tako nisu uklonjene zaražene ćelije). Kod zdravih ljudi broj je stao kod 7.2%, dok je kod slonova bio neverovatnih 14.6%.

Ustanovljeno je da toliko niska stopa oboljenja od tumora kod slonova je verovatno evoluirala tokom vremena što im je obezbedilo dugovečan život; slonovi sa više kopija TP53 imali su veliku verovatnoću da će živeti duže od drugih slonova, a takođe su svoj genetski kod prenosili na buduće generacije i samim tim prirodnom selekcijom opstali kao jača karika.

Zapravo, zaključak do kog su došli naučnici je taj da slonovi sa svojom veličinom, dugim životom i reproduktivnim sposobnostima čak i u poznoj starosti, imaju sve što je potrebno za odličan odbrambeni sistem koji potiskuje kancerogene ćelije.

Ova istraživanja mogu pomoći naučnicima da saznaju zašto su ljudi toliko podložni ovakvim bolestima, a možda u nekoj skorijoj budućnosti stvori se lek na osnovu tih saznanja. Ljudi nauke i dalje naporno rade kako bi našli način da gen TP53 poboljšaju kod ljudi ili čak i umnože, a pravi primer kako funkcionišu možemo da saznamo od prirodnih gorostasa Afrike i Azije.

Rešenja u nauci su sve bliža, a naučnici prave ogromne korake ka otkrićima svakim minutom provedenim u laboratorijama.

Sve više se u ta istraživanja uvode životinje, ne samo kao test ”lutke” već više kao predmet izučavanja. Životinjski odbrambeni sistem ima puno veću imunost na bolesti nego ljudski, tako da je sve češće da čujemo kako enzim nekog sisara ojačava imuni sistem čoveka.

Ostaje nam da vidimo kada će čovek krenuti slonovima protiv raka.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *