Trunu li daske koje život znače?

Kvalitetne pozorišne predstave igraju se u većim gradovima, dok manja mesta žive od gostovanja

Glumci su se preselili na televiziju, stavili šminku i kostim voditelja. Sve veći broj njih živi od te uloge. Novih komada u pozorištu je sve manje, a tv show-ova sve više. Lakše je uvaliti se u fotelju svake večeri i zaspati uz „Grandove zvezdice“, ili pedesetu reprizu „Porodičnog blaga“, a gledanost diktira uslove. Stvara se začarani krug: poremećeno društvo ne zahteva umetnost, već razonodu, ljudi koji stvaraju „razonodu“ drže kulturni monopol, a umetnici pokušavajući da prežive, konformiraju se i još više doprinose tome. Sve to utiče na društvenu svest, jednoumlje i nedostatak ljudskih vrednosti. Postoji li onda pozorišna umetnost u Srbiji, ili je to samo privid?

Pozorišni rad u manjim mestima

Nama treba smeha, baš nešto ovako. Ko će pored silnih problema da razmišlja, čak i kada dođe u pozorište.

Naslovi poput „Pazi s kime spavaš“, „Ne šetaj se gola“ i „Ljubav u doba kokaina“ prolaze odlično, iako se karte ne dele besplatno, ili se prodaju dvostruko skuplje od uobičajenih cena. Nažalost, ljudi ne posećuju naslove koji nisu razumljivi na prvi pogled, ili one koji su manje privlačni, koji ne obećavaju smeh, odmor za mozak ili nepristojnosti. Spremni su da plate predstave koje imaju neko „ime“, dok je posećenost drugih predstava znatno manja. Takve predstave bi se mogle nazvati „tezge“, jer se prave sa svrhom da se dobro „prodaju“ u malim i učmalim sredinama, a lake su za igru. Svaki čovek koji provede malo više vremena u pozorištu lako će prepoznati ovakve predstave i odistinsku glumu. Glumci šalju plitke poruke praveći grimase i govore popularne psovke koje izazivaju smeh. Posećenost je još veća kada popularni glumac odluči da radi nešto ovako, što se u našoj zemlji često dešava. Problem neposećenosti utiče na rad ljudi koji su spremni da se upuste u nešto novo i eksperimentišu.

Ako kultura izražava neprestano kretanje i razvoj čovekovog duševnog života, a u pozorištu se igraju predstave koje se prave po „komercijalnoj formuli“, onda je kultura u problemu. A duh stagnira.

Kontinuirani pozorišni život profesionalnih pozorišta postoji samo u velikim gradovima. Profesionalni glumci ne mogu naći stalno zaposlenje u manjim mestima. Ne postoji interesovanje za svakodnevnim događajima koji bi se naplaćivali i tako stvorili ekonomsku osnovu za život nekoliko glumaca. Pozorišta koja rade na duže vreme, uglavnom su amaterska, a dešavaju se i slučajevi da profesionalna pozorišta postoje, ali samo na papiru. Takav je slučaj u Smederevu, gde profesionalno pozorište „Branislav Nušić“ postoji, ali nema glumce, reditelje, ni predstave. Premijerno je izvedena samo predstava „Ay Carmela“ 2012. godine, ali nakon toga se gube tragovi daljeg igranja.

Kako jedan reditelj preživljava u ovakvim uslovima?

Posao je uglavnom honoraran. Rad na predstavi traje po dva, tri meseca. Glumci u predstavi su ljudi koji žive u tom mestu, najčešće rade u centru za kulturu tog grada. Takođe reditelji drže i časove glume u kulturnim ustanovama i tu rade na procenat, u zavisnosti od toga koliko se mladih prijavi. Rediteljski posao se vrednuje u odnosu na to kako je pozorište finansijski u mogućnosti. Višemesečno postavljanje predstave vikendom u Požarevcu dostiže cenu od 200 000, dok se u Krnjevu vrednuje 60 000 dinara. Potrebno je rizikovati i odvažno se upustiti u rad koji nije stalan i donosi periodičnu zaradu koja se mora raspodeliti.

Prelazak na televiziju

Broj zabavnih emisija u poslednjih godinu dana udvostručio se na domaćim televizijama. Od različitih pevačkih emisija i potragama za talentima, preko kvizova i provera znanja, do kulturnih šarenica, prosečan gledalac u Srbiji ih dobro prihvata i traži još. Trenutno ne postoji televizija u Srbiji koja nema nijednu takvu emisiju. Neretko se dešava da profesionalni glumci karijeru sa dasaka premeštaju ispred kamere i od toga žive. Boris Milivojević, Marko Živić, Nikola Kojo, Bojan Perić, Milan Kalinić, Andrija Milošević…

Oni kao stvaraoci pred teškim su izazovom i svuda je tako, ne samo kod nas. Koliko god nama delovali dobri filmovi Džima Džarmuša, uvek se pored jednog njegovog ištanca pet komedija koje pokupe novac iz kase. Razlika je u tome što je tamo narod bogatiji.

Televizija donosi popularnost i novac, a uvek se mora od nečega živeti. Valja uvek podvući crtu i znati šta je ono što će štetiti i tebi kao umetniku, ali i onome ko te gleda. To je neka javna odgovornost koja je kod nas poprilično zanemarena.

Mnogi umetnici ovo osuđuju, jer smatraju da je put umetnika trnovitiji nego druge profesije.

Sve veći broj glumaca počinje da radi na televiziji jer su programi zabavnog karaktera vrlo gledani i to im je šansa da izađu iz anonimnosti. Ukoliko rade kao voditelji ili postanu “zaštitni znak” neke od gledanih emisija smatraju da će lakše dobiti posao na filmu. Smatram da pozorište kao institiucija gde bi mogli da se ostvaruju, takvim glumcima nije cilj.

Budući umetnici

Uprkos činjenici da pozorište u zemlji pored glamura ne pruža ni bogatstvo, interesovanja za upis na umetničke fakultete svake godine je ogromna. U prethodne tri godine, na prijemnom za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti prijavilo se između 300 i 350 kandidata, iako klasu mogu da čine najviše 12 glumaca. Privatne akademije takođe imaju svoje klase, a školarine za studije produkcije, glume, režije koštaju od jedne do četiri hiljade evra godišnje. Ubedljivo je najskuplji odsek glume koji na Akademiji lepih umetnosti košta 3 600 evra godišnje. Ukoliko je činjenica da se od samog pozorišta teško može živeti, zašto je interesovanje za studiranje veliko?
Uvek postoje priče, šta ćeš da radiš posle toga, ili još bolje, šta ćeš da jedeš? Ali, bitno je ispratiti sebe, držati se toga da se postane dobar u onome što se radi, a prilike će se već ukazati. Umetnost mora da postoji u nekoj formi, u svakom društvu.

Što bi rekao Niče: „Da nema umetnosti, pocrkali bismo od istine“.

Oni koji ne upišu bave se drugim profesijama, a svoju ljubav neguju u amaterizmu. Mislim da nema velike razlike, osim što ne moraju da igraju u „Kursadžijama“ da bi pristojno živeli. Bar će taj deo osobe, deo posvećen stvaralaštvu, ostati čist!

Dakle, pozorišna umetnost postoji, kakva god da je. Potčinjena kapitalizmu, ili amaterska. Teška za one koji žive od nje, jer zahteva požrtvovanja i odabire težih puteva, a profitabilna za one koji proizvode program za širu masu. Ono što se zanemaruje (ne)svesno u čitavoj „igri“, jeste da sve ima svoje efekte. A oni će se pokazati.

quote-theatre

Izvori fotografija: http://www.azquotes.com/ http://motorcitymuckraker.com/

Katarina Karić

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *