Izložba “Adet” – Posmatrajmo svakodnevnicu Novog Pazara

Izložba fotografija Novog Pazara “Adet” mladih fotografkinja Anđele Petrovski i Jelene Žigić otvorena je 12. novembra u galeriji Doma kulture Studentski grad. Traje do 4. decembra, a ulaz je slobodan.

Šta vas je navelo da ovoj izložbi date tako neobično ime “Adet”? Šta znači ta reč u kontekstu izložbe, ali i nezavisno od nje, vama lično?

Jelena: Kao što i sama najava kaže, Adet znači običaj i tradicija, koji su svakako prisutni u ovom gradu. Izložba nam nije bila cilj od samog početka već smo želele da odemo i osetimo deo atmosfere grada. Iskreno, oduševile su nas situacije i scene na koje smo naišle, momenti kao što je prosto ispijanje kafe ili šetnja kroz grad koji su deo svakodnevnice, ali koji daju potpuno drugačiji osećaj kada se posmatraju iz ugla nekoga ko ne živi tamo. Ime izložbe se nekako nametnulo samo od sebe – za mene je tradicija nešto što je bitno i što treba da se neguje, pogotovo sada kada je ona nekako u drugom planu u odnosu na politiku, nauku, kulturu i sve ono što nas svakodnevno okružuje. Sve više se opterećujemo novinama i trendovima i tako brzo zaboravljamo stvari koje su zaista bitne.

Anđela: Odabrale smo taj naziv zato što su tradicija i običaji u svakodnevici Novog Pazara sveprisutni. Ogledaju se u druženju, izgledu ljudi i grada, negde naglašeni, a negde su prosto prisutni. U tom kontekstu ova reč je spojila naše dve priče. U svakoj sceni ili portretu može se videti trag tog duha koji potiče kako od samog naroda tako i od kulture i susreta kultura na ovom području. Meni lično, u mom radu, adet predstavlja nešto najdragocenije, iskru određenog duha koji svaki narod i mesto poseduje – harizmu. To je nešto što nastaje godinama i vekovima, kroz mnogo promena, nesvesno se neguje ali je zato nekad lako zaboraviti, a teško primetiti.

12255109_1081779355175086_251037214_oOdabrale ste baš Novi Pazar da u njemu pronađete inspiraciju za dva različita lica jednog grada. Zbog čega vam je ovaj grad bio tako poseban i značajan pa ste poželele da ono što vidite kroz objektiv podelite sa svima?

Jelena: Pre skoro dve godine učestvovale smo na projektu “Oko Srbije”, koji je vodio fotograf Dragan Kujundžić. Tada smo prvi put i otišle u Novi Pazar i tada nas je najviše privukla toplina čarsije i ljudi. To je jednostavno mesto na koje želite da se vratite, imate osećaj kao da odiše posebnom toplotom. Tako da smo nastavile da dolazimo. I fotografišemo. Sve posle toga je nekako delovalo prirodno. Zavolele smo tu gostoljubivost, osećaj doma i male lepe trenutke koji su nas inspirisali da podelimo to dalje. Mladi ljudi su danas odvojeni. To je posledica svih nevolja koje su zadesile Balkan, generalno, i medija koji stavljaju u prvi plan sve sem dobrih vrednosti. A mi, kroz ovu izložbu, predstavljamo jednu ciglu u zidu i dajemo mali doprinos razbijanju predrasuda i zbližavanju ljudi.

Kako je došlo do ideje da iz jedne fascinacije gradom u kome se ukrštaju različite kulture i običaji i fotografisanja svakodnevnih “malih”, ali najvažnijih trenutaka, nastane izložba?

Anđela: Iako se desilo veoma spontano, razloga je dosta. Ja, kad se nečim oduševim, kad nešto upoznam i vidim, i pronađem tu neku atmosferu koju ne umem da opišem, ali je vrlo dobro prepoznajem i “ukačim”, ne mogu izdržati, a da to ne podelim na neki način. Uvek mi je jako bitno da uspem da objasnim taj momenat. Jelena je takođe želela da podeli svoju fascinaciju drugim pristupom i viđenjem, što nam je dodatno bilo zanimljivo. Jednostavno smo htele da prikažemo život, ljude i grad bez manipulacije, šminke i nameštanja, a svakako uz duh i kulturu ovog podneblja. Uz ogromnu pomoć našeg profesora fotografije, Aleksandra Kelića, krenule smo u realizaciju tog plana i vrlo smo ponosne što smo uspele da ga ostvarimo.

Najsrećnija bih bila kada bih znala da je na izložbu došao neko ko nije imao nikakvu ili nametnutu sliku o ovom gradu.

Izložba ima dva ugla posmatranja, način na koji kaleidoskopski svet Novog Pazara vidi Anđela Petrovski, i drugi koji vidi Jelena Žigić. Koliko su oni različiti, a koliko, opet, slični?

Jelena: Rekla bih da smo se fokusirale na drugačije situacije i nekako neplanirano uspele da u istom prostoru uhvatime obe strane medalje. Na kraju se to sve sklopilo bolje nego što smo mogle da zamislimo.

Anđela: Različiti su, ženski i muški svet. Sa jedne strane je zatvoren, intiman prostor kafečajnice, a kod Jelene škole, radnje i ulice. Povezuje nas život, poštovanje života i to što nijedna situacija nije nameštena. Takođe, kroz ove momente i prikaze se proteže “adet” i upravo ono što ovaj prostor i ljude čini različitim u najpozitivnijem smislu. Svuda imamo raznih ljudi i ćudi, male, lepe stvari i trenutke koji se razlikuju jedino u ukrasu kultura i okruženja u kojima se nalaze. I te različitosti su predivne, treba ih poštovati i upoznavati, jer se samo tako može shvatiti da je to bogatstvo, a ne razlika.

Kako su nastajale fotografije i kakav je bio sam proces fotografisanja?

Jesu li se ljudi spontano pristajali da zabeležite njihove svakodnevne trenutke?

Jelena: Moram priznati da je proces bio dugotrajan, ali toliko divan koliko i naporan. Celo iskustvo me je nateralo na razmišljanje i probudilo razne emocije. Dok je Anđela bila u kafečajnici, ja sam bila u čaršiji, u pratnji svoje dobre prijateljice, koja mi je zaista upotpunila celo iskustvo. Bilo je svega i svačega, neki su želeli da se fotografišu, a neki ne. To je nešto na šta smo već i navikli, ljudi često beže od foto-aparata.

Anđela: Moj proces fotografisanja je sa jedne strane bio veoma lak, ali je iziskivao mnogo vremena. Ja nisam toliko otvorena, glasna i hrabra osoba. Pritom sam stidljiva. Morala sam prvo da nekako osvojim taj prostor, da postanem tu domaća i da se osetim kao deo lokala. Zato sam prvi put kada sam bila u Pazaru napravila najbolje fotografije. Bila sam tu 5, 6 dana i imala sam vremena da se oslobodim i upoznam ljude. Kroz odabir za izložbu sam videla da su mi najbolje fotke nastale tada, baš četvrtog i petog dana u kafečajnici. Prva dva dana sam samo sedela i posmatrala, upoznavala se sa ljudima, pričala i veoma malo fotografisala. Kad sam se opustila, sve je krenulo.

Da li su se bojali fotografisanja?12248873_1081779328508422_1016486050_n

Anđela: U kafečajnici apsolutno ne. Mislim da me je samo jedan čovek zamolio da ga ne fotkam, i bilo je pitanja da li sam novinar. Ali nikakav strah, sve kroz šalu i smeh. Tako da sam ja uvek prvo nekako stavljala do znanja da sam tu i da fotografisem. U tom periodu sam videla koliko su otvoreni ljudi za to. Postajala sam nevidljiva, ljudi su se vraćali svojoj kafi i priči sa prijateljima, a ja sam počinjala sa fotkanjem.

Imate li najdraži trenutak ili sećanje iz ovog iskustva?

Jelena: Jedan od najlepših momenata bio je kada sam otišla u jednu obližnju školu. Tamo sam videla kovrdžavu devojčicu i setila se jedne scene iz zabavišta godinu dana pre toga kada mi je jedna žena pokazala fotografiju svoje ćerke. Tek sam tada povezala te dve stvari i bilo mi je nekako drago što sam je prepoznala i što mi je ta scena ostala u glavi. Takođe, jedan od najemocionalnijih momenata mi je bio trenutak kada sam slušala jednu devojku kako peva sevdal, posle koga mi je prišla i razgovarala sa mnom. Taj razgovor me je jako dirnuo i rasplakao.

Anđela: To je bio trenutak kada sam prvi put ušla opušteno u kafečajnicu četvrti dan boravka) i vlasnik Lađar me je rekao: “Gde si bre danas, nema te, aj sedi!“, i krenuli smo da pijemo kafu. Tad sam se osetila domaće i kao kod kuće i nekako sam bila baš presrećna.

Šta vas je posebno umetnički dotaklo i inspirisalo dok ste fotografisali?

Jelena: Postoji određena kulturološka razlika između Beograda i Novog Pazara i izazov je bio da priđem devojkama i ženama koje sam fotografisala. To je svakako dalo novu dimenziju celoj priči jer je ipak u pitanju ulazak u okruženje koje je drugačije od onog u kom živim i to je uvek nešto što me neizmerno inspiriše. Čak i sam trenutak traganja u nepoznatom gradu i uviđanja koliko momenata mogu da se ovekoveče fotografijom je izuzetan osećaj zbog koga se iznova zaljubljujem u fotografiju.

Anđela: Upravo ovaj momenat koji sam iznad objasnila. Tad sam najiskrenije zavolela to mesto, a ako za nešto toliko marim onda osećam da je i moje, da mi pripada. Onda naleti ta ogromna inspiracija, ljubav i želja da prikazem svima na svetu koliko je ovde lepo.

12272701_1081779338508421_1575722309_n

Obe se profesionalno bavite fotografijom. Jeste li oduvek znale da je baš to vaše zanimanje iz snova ili ste kasnije kroz proces sazrevanja shvatile da je beleženje posebnih trenutaka foto-aparatom ono što želite?

Jelena: Mislim da svi ljudi koji se bave nekom granom umetnosti uvek imaju interesovanje i za druge stvari, to se u praksi pokazalo kao najčešće. Svi nekako istražujemo dok ne nađemo nešto što nam se najviše sviđa. Ne bih volela da kažem da je fotografija jedino što želim, baš iz tog razloga, jer nam naša profesija nudi mnogo mogućnosti za kombinovanje raznih stvari, tako da se nikada ne zna gde ćemo na kraju završiti.

Anđela: Ja sam oduvek znala otprilike šta želim da kažem i prikažem ljudima, uvek sam imala potrebu da to što uradim nešto bar malo promeni. Ali sam to mogla zamisliti kroz mnogo medija i nisam mogla da shvatim i definišem najpreciznije. Samo sam znala da je tu negde kafa meni nešto najlepše, da kafa miri ljude i da će kafa imati nekakve veze čime god da se bavim. Krajem srednje škole sam shvatila da bi to mogla biti fotografija, a krajem fakulteta sam otkrila da je to dokumentarna i reportažna fotografija. Sve to kroz mnogo rada i isprobavanja raznih stvari. Naravno, sad sam se na neki način pronašla, ali to znači da put tek počinje.

Kakvi su vaši planovi za budućnost kada je fotografija u pitanju?

Jelena Žigić: Videćemo!

Anđela Petrovski: Priče o susretu kultura, o kafi, o mestima i situacijama u kojima su svi ljudi jednaki, o tradiciji, Balkanu, očuvanju i isticanju onoga što posedujemo, a nismo toga svesni, i još mnogo toga.

Čime se još bavite, imate li neke hobije koje posebno volite?

Jelena: Trenutno se trudim da naučim što više mogu, ne samo na fakultetu već i van njega. Mislim da je skupljanje iskustava, kako ličnih tako i tuđih nešto najbitnije što možemo da radimo u životu, tako da sam uvek aktivna u nekim projektima sa prijateljima koji dele tu ideologiju. Svakako, bavim se onim što me čini srećnom – to je nešto što se nadam da ću moći da radim još dugo vremena.

Anđela: Volim da se bavim analognom fotografijom kad mogu. Muzika mi je jako bitna, volela bih više da se bavim njom i proučavam je. Ispijam kafu, volim da kuvam, provodim vreme sa prijateljima i porodicom i nadam se da ću u budućnosti više putovati.

Anđela Petrovski je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za fotografiju, dok je Jelena Žigić je student završne godine na istom smeru.

Ako ste propustili otvaranje izložbe, fotografije možete pogledati svakog dana osim nedelje u periodu od 17 do 21 časova.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *