Anđelka Kolarević: “Psihijatrija je Božji dar”

Prim dr Anđelka Kolarević se već skoro tri decenije bavi poslovima u domenu psihijatarije i psihoterapije. Poslednjih godina svesrdno pruža psihoterapeutsku pomoć svojim klijentima u privatnom institutu Psihopolis. Takođe, jedan je od osnivača udruženja Prostor, gde se aktivno bori protiv stigmatizacije psihijatrijskih pacijenata. Bogatu karijeru naše sagovornice krasi širok spektar ozbiljnih profesionalnih izazova, iskušenja i uspeha o kojima imate priliku da pročitate u narednim redovima.

Odakle su ponikla Vaša prva interesovanja za psihijatriju?

Prvo interesovanje je poteklo onog trenutka kada sam imala 18 godina i pročitala Frojdovu knjigu o snovima. Pomenuta knjiga je meni bila fascinantna, njegova priča o nesvesnom, o snovima kao carskom putu do nesvesnog i objašnjenja snova koja su mi bila tako logična. Potom sam razmišljala o svojim snovima i videla sam da snovi nisu od nečega što treba da se bojimo, ili da iščekujemo nešto, nego da imaju smisao. Zainteresovala sam se za Frojda i pročitala sam sva njegova dela tako mlada, što je možda negde i pogrešno, jer ne treba čitati baš sva njegova dela tako mlad. Od tog trenutka sam poželela da budem psihoterapeut. U to vreme psihoterapijom nije mogao da se bavi neko ko nije bio psiholog ili psihijatar. Rešila sam da idem tim putem, da budem lekar, psihijatar i potom psihoterapeut.

Značajan deo Vaše karijere temelji se na psihoterapiji. Slovite za veoma kvalitetnog transakcionog analitičara i psihoanalitičkog terapeuta. Zašto ste se opredelili za te vrste usavršavanja? Šta su Vam u profesionalnom smislu omogućile edukacije u tim sferama?

Pre svega bila sam fascinirana psihoanalizom, Frojdom i njegovom misli i potom sam znala da treba da završim psihoanalitičku psihoterapiju. U to vreme je bila opcija, ili završiti psihoanalitičku psihoterapiju, ili psihoanalizu. Psihoanaliza je bila dosta nedostupna, veoma skupa i vrlo zahtevna, jer je podrazumevala odlazak na svoju analizu četiri puta nedeljno, što bi za mene bilo naporno, budući da sam oformila svoju porodicu. Ipak sam se opredelila za psihoanalitičku psihoterapiju koja je takođe zahtevna, ali sigurno nije tražila toliko angažovanja. Kada sam istu završila, pohađala sam edukaciju iz grupne psihoterapije kod čuvenog profesora Sedlaka. Međutim, i to mi je bilo malo i nedovoljno. Potom se pojavila knjiga “Emocije” psihoterapeuta Zorana Milivojevića. Već sam znala šta je transakciona analiza, jer sam o njoj učila na studijama, međutim, ta knjiga me je fascinirala, i Zoran kao predavač i pisac pre svega, i zaista sam poželela da idem na neku edukaciju ili radionicu. U to vreme nije bilo radionica, ali neka edukacija mi je bila neophodna. Rekla sam sebi da moram da idem na edukaciju kod Zorana. Ono što je Zoran objasnio o emocijama – to je suština. Kao psihijatar sam pročitala sve što je važno napisano o emocijama u svetu. Međutim, mnogi stručnjaci nisu davali mnogo objašnjenja kako i šta sa emocijama. Zoran veoma jednostavnim, ali veoma tačnim jezikom objašnjava šta su emocije, šta one znače, šta pozivaju i na taj način nudi i rešenja. Tada sam shvatila da sve ono što veoma želite dođe samo, samo treba da pustite to i ono se vraća. U međuvremenu je Zoran imao jednu sekciju u Srpskom lekarskom društvu i tom prilikom je svim ljudima koji su bili prisutni poklonio knjigu “Emocije”, tako da sam ja zapravo tu knjigu dobila na poklon. Prvo se to desilo, potom sam pročitala knjigu i poželela edukaciju, ne znajući uopšte da li Zoran radi edukacije. Nije prošlo ni deset dana pozvao me kolega i upitao da li bih ja išla na edukaciju kod Zorana Milivojevića. Sve ostalo je nekako sada legenda. Zakon privlačnosti na delu. Ja verujem i u Boga. Kada imate mnogo ljubavi prema nekome i prema onome što on radi – kada to poželite, to vam dođe.

Šta nastojite da pružite svojim klijentima tokom psihoterapije?

Ljudi se nađu ili ne nađu. To je broj jedan. Ako se nađemo, ja zaista želim da pokažem razumevanje i prihvatanje onoga što pacijent želi da radi na sebi. Pravimo takozvani ugovor o tome šta ćemo da radimo i držimo se delimično toga. Ono što sigurno želim da pružim klijentima je emotivna podrška, ali i iskustvena podrška. Tokom svog profesionalnog rada opredelila sam se za takozvanu relacionu transakcionu analizu u kojoj je veoma važan odnos terapeuta i klijenta, ili pacijenta. Taj odnos je najbitniji i on je taj koji leči pacijenta.

Kakve sposobnosti i veštine treba da poseduje kvalitetan psihijatar?

Psihijatar trenutno ima veće zvanje zato što psihoterapija još nije zvanično prihvaćena kao zanimanje u našoj zemlji, iako imamo udruženje koje je prihvatilo Ministarstvo pravde i koje je regulisano određenim zakonskim aktima. Biti psihijatar je ozbiljno zanimanje, nešto što iziskuje mnogo školovanja i mnogo rada, a najviše rada na sebi, pre svega znanja. Moramo sa sobom dobro da se upoznamo i da vidimo šta je to što u nama nije sazrelo i nije dobro. Ono što mi ne vidimo i što je slepa mrlja kod nas, to isto nećemo moći da vidimo ni kod našeg pacijenta. Naročito je to važno za psihijatre koji rade sa psihozama, jer svako od nas nosi nuklearno psihotično jezgro koje može da se rasplamsa u ludilo, a i ne mora nikad. Mi moramo da budemo potpuno svesni tog jezgra i da negujemo svoje biće pre svega, a da naučimo da obuzdamo svoj ego, jer ako nam je ego taj koji razgovara sa pacijentom, mi nećemo nikada biti uspešni psihijatri.

Koja je razlika između psihoterapeuta i lifecoach-a?

Psihoterapeut je osoba koja ima iza sebe mnogo časova edukacije, mnogo časova supervizija – a to znači da prikazuje klijente ili pacijente kod svog mentora, mnogo časova ličnog rada – tzv. ler analize i grupnog rada bilo koje orijentacije. U lifecoach-u ne postoji toliki broj sati, pre svega, rada na sebi, i nema stalne supervizije. Sa druge strane, razlikujemo se i po definiciji, ako smo mi psihoterapeuti, mi zapravo idemo u lečenje nekog čoveka, a coach je životni trener, koji na određenu temu daju neke smernice kako neko da se ponaša. Za svakoga ima posla, sve zavisi šta klijent želi za sebe. Postoje ljudi koji žele instant rešenja, trenutna, i žele odmah da se osećaju prijatno da bi izašli iz situacije, i ne mogu da izdrže da im bude neprijatno u svojoj koži. Terapeut nastoji da nauči klijenta kako da ostane u neprijatnom osećanju, izdrži neprijatno i ide dalje. Verujem da i coach zna za to, ali u svojoj edukaciji nema potrebe za takvim prilazom.

Na koji način ste se nosili sa spektrom izazova u karijeri?

U svojoj karijeri iskusila sam sve što može jedan psihijatar da doživi, radila sam u velikoj bolnici, u dispanzeru za medicinu rada, radila sam u veštačenju radne sposobnosti, sudski sam veštak, naravno i psihijatar – psihoterapeut, radim radionice i učestvujem na svim kongresima. Na psihoterapijskom kongresu sam prošle godine učestvovala kao plenarni predavač. Bavim se psihijatrijom kao naukom. Svi izazovi su mi bili podjednako važni i podjednako lepi, i smatram da sama psihijatrija kao grana najviše pomaže ljudima i daje rezultate. Velika zabluda je da psihijatri trajno ne izleče pacijenta. Imamo dobar spektar lekova i možemo veoma dugo da držimo ljude sa ozbiljnim psihičkim poremećajima u stanju remisije, da budu u mirnoj fazi, budu funkcionalni, odlaze na posao, imaju porodicu. Takođe, jedan sam od osnivača udruženja Prostor koje se bavi destigmatizacijom psihijatrijskih pacijenata, i mi se kroz to udruženje borimo za njihova prava, da pokažemo da su oni ljudi potpuno ravni nama i da uz adekvatnu pomoć mogu da budu potpuno ravnopravni članovi društva.

Na koji uspeh u karijeri ste najponosniji?

Najponosnija sam na to što sam bila plenarni predavač prošle godine na psihoterapijskom kongresu. Trenutno sam najsrećnija zbog uspeha svojih minijatura – takozvanih „šoljica“ na društvenoj mreži Fejsbuk, koje su veoma čitane; ljudi ih vole, šeruju, komentarišu i prepoznaju me. Kada je reč o pacijentima kojima je moja pomoć bila značajna, eksplicitno ne ističem te uspehe, jer se veoma mnogo čuvam gordosti. Postoji naučena i Božja pamet. Zaista mislim da mi je Bog dao ovu pamet, a moja slobodna volja me je odvela u domen psihijatrije. Moguće da je psihijatrija moja misija, ali ne smatram da je to moj uspeh, već Božji. Svi moji radovi na kongresu su uvek povezani sa duhovnošću.

Šta Vas motiviše i inspiriše u poslu psihijatra?

Želim da pomognem! Kada vidim neku situaciju i priču, otprilike se orijentišem gde i kako se usmeriti. Inspiriše me ako veoma uznemirenog pacijenta smirim, ako ima glasove da vidimo šta ćemo sa tim glasovima i da ih, ili prihvati ili da nestanu, a najvažnije je da ih prihvati. Psihijatrija je za mene najlepša, jer uključuje mnogo znanja i mnogo mudrosti. Kada sam bila mlada, bila sam malo nesigurna, i tokom studija sam razmišljala da li sam spremna za takav poziv, da li sam dovoljno pametna i mudra i da li ću to da budem. I dan danas se to pitam! Dokle god se pitamo, možemo kvalitetno da radimo. Kada budemo prestali da se pitamo, onda nam nije stalo.

Šta biste poručili mladim ljudima koji bi želeli da se otisnu u svet psihijatrije?

Pre svega, da vole medicinu, zato što su naši pacijenti stigmatizovani, na njih drugi lekari „gledaju“ sa podozrenjem. Oni se razboljevaju kao svaki drugi čovek, a psihijatri moraju mnogo dobro da poznaju medicinu da bi mogli da leče njihove zdravstvene probleme koji nisu samo psihjatrijske prirode. Sa druge strane, moraju da znaju dobro filozofiju, da mnogo čitaju, mnogo rade na sebi, da se upoznaju, da prihvataju sebe, te će onda lakše da prihvataju i druge ljude. Treba da se popravljaju, ne mislim da idealizuju sebe, već da prihvate sebe na jedan lep način, da vole sebe na dobar način i onda će moći da vole pacijente. Naši psihijatrijski pacijenti traže mnogo ljubavi, a to je često izazov i iskušenje, ali ako si dobar sa sobom i pun ljubavi, biće ti svejedno da li je to psihotičan pacijent ili bilo koji drugi pacijent.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *