Vratiću se

Zvezdano nebo. Mirna noć.
Tišinu para poneki dašak nemirnog vetra.
Oblačim se, moram poć’.
Braniti ono što se za života nikome ne da.
Nisam rad otići i ostaviti sve.
Mesecima čak ne videti oči tvoje.
Ali zar dužnost svakog vojnika nije
braniti zemlje svoje boje?
Oprosti mi draga. Oprosti mi rode.
Oprosti što ostavljam neljubljene usne tvoje.
Nije do mene. Put me zove.
Moram hrabro stati u vojničke stroje.
Sa sobom nosim tvoju sa krštenja belu svilu.
U džepu miris tvoje duše i kose.
Zavetujem se da u mislima ljubomorno čuvam
tvoj smeh nakon jutarnje rose.
Oprosti mi draga. Oprosti živote.
Oprosti što sam odveć slepi sirotan bio.
Oprosti što te napuštam sada
kad nas je Bog sastavio.
Od tebe ne tražim mnogo.
Samo da u molitvama pomeneš uvek ime moje.
Zamoli onog na prestolu gore
da me uzme pod okrilje svoje.
Na poverenje ti ostavljam dom,
žutog krznenog prijatelja i nerođeno dete.
Ne, ne budi već tužna.
Ne želim da pamtim tvoje oči na rastanku setne.
Ti moje more, ti moje nebo.
Ne plači, nemoj liti gorke suze.
Kunem ti se vojničkom čašću.
Neće biti vesti da me neprijateljska ruka uze.
Ostaj mi jaka moj vojniče hrabri.
Sećaš se, rekli smo da kraj ne postoji.
Samo smo žrtve igre života.
Ali zar se zaljubljeno srce nečega boji?
Kucnuo je čas. Moram poći.
U amanet ti ostavljam svoje reči.
Vratiću se. Čekaj me.
Ne dozvoli da ti drugi čovek jednom od mene postane preči.

Marija Savić

Izvori fotografija: bridalguide.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *