Osuđen

Osuđen na pravdi Boga,znao sam da jesam za život ceo,
još kad sam te prvi put sreo,
I prvi put mislima dodirnuo tvoje misli
na jednoj jesenjoj hladnoj kiši.
Kažem hladnoj ali bilo je toplo negde oko srca,
jer sam znao da za tebe ceo život kuca.
A ja strepim i treperim i skrušeno molim
da moje drugo ja i mene voli.
Moje drugo ja? Znam da zvuči ti smešno.
Ali tako sam te u mislima dozivao često.
Tako su moje ćutnje dozivale tvoje
I pitale se kojih su tvoje ćutnje boje.
Pitale se da li si kao i ja samo jedan usamljeni pustinjak pusti.
Saosećaš li sa mravom kome srce stane kad se ljudska noga na njegov put spusti?
Voliš li slušati zvuke jesenje kiše
I gledati kako kapi rose u zagrljaju sa zemljom postaju sve tiše i tiše?
Da li tvoju sreću i osmeh mame skupe stvari
ili samo na dlanu maleni list hrasta žuti?
Umeš li da se smeješ istinski od srca
ili samo podmuklo ćutiš?
I tako su me mučila brojna pitanja.
Vukao sam oblak sumnje iznad glave kroz sva noćna skitanja.
A onda stao jedne noći.
Duboko udahnuo i sklopio umorne oči.
I pustio da mi šamar udare misli moje namenjene tebi.
Što sumnjam, što se mučim, što lažem sebi.
Što skrivam u sebi istinu od prvog dana.
Zarad svoje slabosti te puštam da se boriš sama.
Umesto da s tobom hodam rame uz rame,
da stiskom tvoje ruke param tišinu svake tame.
Zato sada pred tobom skrušeno stojim.
I ne mogu lagati, mnogo se bojim.
Izvinjavam se unapred za svoju navaletnost.
A nije mi jača strana nikada bila ni spretnost,
da nekome kažem sa ponosom da moj osmeh s njegovim pogledom druguje često.
Već samo oćutim.

Marija Savić

Izvor fotografije: klarajahrig.me

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *