Sneško iz Ulice 28

Zimsko je doba godine. Hteo to ili ne, ne možeš izaći napolje, a ne osetiti nalete novogodišnje euforije. Bilo je to gore od onih prolećnih vetrova koji se povremeno udruže sa kapima kiše pa ti ih onako spontano gurnu pravo u lice. Namerno izazivaju te sudare, uvek sam to mislio. Ljudi jure, guraju se, gaze ne osvrćući se. Ni ne znaju sami gde toliko žure. A ja… Uvek se vratim sa besprekorno prljavim i izgaženim čizmama. Čistim, glancam satima, ali avaj! Tako da… Bataliću to. Zaludan posao. Sugrađani mi ne dozvoljavaju da izgledam bar čisto. A lepo… Nisam preterano lep, šta ja znam. Jednom mi je, doduše, jedna starija konobarica u onoj birtiji iza ćoška rekla da sam privlačan. Ali nisam pridavao važnost tome. Samo je želela napojnicu, mislio sam.

No, ovde nisam bitan ja. Samo sam jedan običan podstanar iz Ulice 28. Moj  stanodavac ili bolje reći stanodavka (ljutila se da čuje) je jedna baba Stana. Krupnija žena, duge sede kose uvek uredno svijene u punđu i zakačene sa bezbroj šnalica (jednom sam pokušao da izbrojim, ali umorih se već  kod  treće vidljive) vešto je nosila svoje godine. Za svojih 75 držala se prilično dobro. Ali je bila namćor (ako je ikad sretnete, molim vas nemojte joj to reći). Volela je poštovanje rokova, plaćanje svih računa na vreme i strogu disciplinu što se tiče čistoće zgrade. Jer na neki način, ona je i posedovala. Kruže priče da je jednom dozvolila stanaru da zakasni sa kirijom jedan dan čak, ali ne ulazim u to. Ona je bila prvi stanar naše zgrade. 

Drugi stanar sam, pogađate, bio ja. U grad sam došao sa svojih 18 godina da upišem medicinu. Želeo sam da pomažem ljudima. Ali konkurisao sam i nisu me prihvatili. I tako ti, nesrećnik, završim na studijama istorije. Prošle su te 4 godine, prošla i magistratura i ja izašao sa fakulteta kao spreman profesor istorije. I uposliše mene neki rođaci iz Niša u jednu obližnju školu. Nije da sam želeo zaposlenje preko veze, ali doba recesije nije mnogo izbora ostavljalo. 

Treći stanar, sa drugog sprata, bila je moja koleginica, nastavnica francuskog. Svi su je zvali Liz iako joj je pravo ime bilo Milena. Valjda je to delovalo otmenije. A pravo da vam kažem, pristajalo joj je. Imala je crnu kosu do ramena, blago uvijenu, prodoran pogled. Volela je da nosi elegantne, svilene bluze. Zimi bi uvek nosila elegantni sivi kaput oivičen krznom zbog kog joj je namćorasta Stana uvek pridikovala, na šta se ona nikad nije obazirala. Samo se ljubazno smešila. 

Naš četvrti stanar je bio deda Rajko. Junak, veteran, povredio je kuk u nekom jurišu, pa je uvek nosio štap. Deda Rajko je živeo sam. Sin mu je otišao negde u Australiju, da bude „zvezda međ’ zaludnima i hvatačima zjala”, kako je on često govorio. 

Na najvišem spratu naše malene životne zajednice, živeli su samohrana majka i njen sin. Nikada s njima nisam razmenio više od par reči jer nisu mnogo ni izlazili, ali sudeći po pričama deda Rajka i Liz, njihova sudbina je pomalo tragična. Majka je nekada bila ugledni sudija u obližnjem okružnom sudu. Strah i trepet svih zlikovaca, presudila je i mnogim svojim kolegama koji su primali mito. Zato je bila i toliko cenjena. A mislim da niko nije želeo ni da pomisli na bilo kakav prekršaj ili nemoralni čin iz straha od njene presude. Ona je imala jednog sina, dečaka od 11 godina koji je pre 2 godine i 7 meseci ostao kvadriplegičar. Nije pomerao donje ekstremitete, a slabo je koristio i gornje tako da su vremenom  oslabili te je jedva prste pomerao. Koliko sam razumeo, dečak se bacio pred auto da bi zaštitio najboljeg druga i ostao nepokretan. 

Uzalud je naša sudinica pokušavala da nađe vozača. Kao da je u zemlju propao. Mnogi su govorili da joj se vratilo za njenu nemilosrdnost i strogoću u suđenju, ali nisam voleo da mislim o tome. On je samo  dete, a žena savesno radi svoj posao. Barem ga je radila. Dala je otkaz u trenutku kad je morala više vremena da provede kraj sina. 

Eto, to vam je bila naša mala, životna zajednica koju je činilo nas šest stanara, odnosno pet na čelu sa jednom džangrizavom staricom sede kose uvek uredno svijene u punđu i sedištem u Ulici 28.

Život nam je bio relativno miran. Svi su redovno plaćali ne želeći da slušaju gunđanja uvek namrštene Stane. A Rajko je uvek, prilikom  predaje kirije i računa, dobacivao kicoške komplimente staroj Stani. Naravno da je Stanu to izluđivalo i naravno da je Rajko uporno nastavljao s tim jer ga je zabavljala njena džangrizavost. A i sve nas prisutne. Uvek sam morao da se više puta uštinem ili ugrizem za jezik da se ne bih nasmejao. Stana jeste bila starija, ali je odavala utisak žene koja bi u trenu mogla da obriše pod s tobom, da je želela. Sudinicu i njenog sina smo retko viđali. Obično bi ona oko sedam sati ujutru, svakog jutra, odlazila u prodavnicu i na pijacu, završila sve što ima i hitrim korakom, maltene trčeći, se vraćala do svog sina. Ja sam je viđao svakog dana jer sam imao običaj da ustanem  rano. Navika svakog profesora, verujem. 

A onda sam jednog dana proglašen tehnološkim viškom. Iznenada, bez prethodne najave. Ne mogu reći ni da se šuškalo o tome. I tako sam ja ostao bez profesorske plate i svojih časova. Direktor škole, iz zahvalnosti prema mojim rodbinskim prijateljima, nije želeo da me u potpunosti otpusti, već mi je omogućio da povremeno radim na zameni. Naravno da su nadoknade bile neuporedivo manje od nekadašnje plate, ali bar se nisam osećao potpuno beskorisnim. Sreća pa sam bio štediša tokom nekadašnjih profesorskih dana, pa sam imao dovoljno da neko vreme ne slušam pridike namćoraste Stane. 

Prolazili su dani, bližio se kraj kalendarske godine. Padao je sneg, a ja sam se svakog jutra s njim besomučno lopatom ispred zgrade borio. I nije mi bilo teško. Ta neće se valjda Liz sa svojim mekim, paučinastim rukama boriti sa lopatom! I tako sam čistio sneg, a on je padao kao meni u inat i imam utisak da mi se neko tamo gore stalno podsmevao zbog toga. Deca iz susedne zgrade su jurila oko mene, gađala se grudvama, a vrlo često bi i mene samog zakačila. Ali nisam se ljutio. Lepa je ta novogodišnja euforija. Jedino što mi je ponekad smetalo jesu pogledi na lepo ukrašene ulaze i svetlucave prozore. Na našoj zgradi nije bilo ničega. Stana to nije dozvoljavala. Jednom sam je pitao. Uputila mi je tako prek pogled da sam se osetio poput malenog dečaka koji je pojeo kolače koje ne treba pa čeka preki sud kaiša svog oca. I od tada sam ćutao. Bar smo nesmetano disali, tešio sam se.

I tako sam jednog jutra nakon čišćenja, ušao u stan, skinuo čizme i stavio vodu za čaj. Hladan znoj mi se slivao sa čela, a prste nisam osećao. Sneg je preko noći dosta napadao i bio je toliko čvrst da umalo lopatu nisam polomio. Ali uspeo sam da se izborim s njim. Ono što me je više pogodilo jeste ono što mi je Liz saopštila nakon što me svojim udarcima u vrata prenula iz misli o hladnoći i zaleđenim prstima:

– Jutro… Jutros su im isključili struju. Znaš, ona nema više novca. Dečak je bolestan. I strašno depresivan. Htela je da mu kupi paketić, ali nema novca. Šta da radimo? Mi… Sve je na nama. Plašim se da će Stana doći i…

Dok sam zbunjen izvrtao džepove svojih pantalona, čuli su se povici sa sprata iznad. Brzo smo istrčali na hodnik. Stana se raspravljala sa sudinicom dok je Rajko nemoćno obletao oko njih gotovo suznih očiju:

– Teta Stano, ja nemam… Zaista nem…

– Ne zanima me. Moram od nečeg da živim.

– Ali Stano, ženo… Dete mi je bolesno. Nisam mu ni jelku kupila. Bar malo da ga razveselim. Gleda tužno kroz prozor decu koja se grudvaju. Nije dodirnuo sneg dve godine. Molim te. Isekli su nam struju. Molim…

I tog trenutka je žena pala na kolena. Žena od 40ak godina, uvažena sudinica od čije su reči strepeli mnogi danas, ovog trenutka, kleči pred Stanom i moli skrušeno.

– De de… Imaš još dan. Plati ili odlazi. Imam ja koga da primim.

To reče, okrete se i poče da se spušta niz stepenike.

– Nečoveče! Ti nisi žena, ti si vrag! Ti đav…

Rajkove reči odjednom nestadoše negde u Staninom  prekom  pogledu, a on očiju punih suza sede na jedan stepenik, brišući rukavom džempera krvave oči. 

Nastaviće se…

Autor: Marija Savić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *