Sneško iz Ulice 28

II deo

Nakon sat vremena, Liz, Rajko i ja smo sedeli u Lizinom stanu i piji čaj. Razmišljali smo kako da pomognemo sirotoj sudinici. Osvrnuo sam se oko sebe. Lizin stan je bio jako lepo uređen. Drveni stočići, bele, tapacirane stolice, zidovi boje kajsije… Sobom  se širio prijatan miris vanile i nečeg nalik na voće, samo nisam mogao utvrditi koje. Iz malene ladice je izvukla fino ukrašenu kutiju za nakit i izvadila iz nje zlatnu ogrlicu.

– Ovo je sve što imam. Ostavila mi je mama. Nikad je ne bih prodala. Ali njima je potrebnije. Daj Stani. Ima dosta novca. Škrtica je ona. Možda bi mogla da je otkupi. Jednom me je videla s njom i dugo gledala. 

I dok sam se ja divio veličini i ljudskosti  sitne prilike sa crnom  kosom  do ramena i u svilenoj bluzi, napolju se začu povik nekih radnika. Brzo sam skočio i moram priznati da sam se zbunio kad sam utvrdio da su to zapravo radnici elektrodistribucije. Jedan je visio na banderi dok su ga dvojica pridržavala i zadirkivala. Istrčao sam da pitam šta to rade na šta su samo rekli da su došli da nekom uključe struju. Pogledao sam na poslednji sprat svoje male životne zajednice i primetio sudinicino srećno bledo lice na prozoru. Nije mi bilo jasno kako je platila, ali sam ćutao, a srce je igralo u grudima. Detetu neće biti hladno, pomislih.

Ono što me još više začudilo jesu dva radnika iz novopristiglog kamiona koji su vukli veliku jelku ka našem ulazu. Pozdraviše oni mene i pitaše gde da je ostave. 

– Ulaz četiri? Ko je tražio jelku?

– Niko od nas, rekao bih.

– Ulica 28, ulaz četiri? Odavde je neko pozvao.

– Ja zaist…

– Ostavite to tu. Ivkoviću, zar moram sve da ti crtam?

Okrenuo sam se kao da mi je neko nož zario u slabinu. Da me sto gromova sad pogodi! Stana, naš džangrizavac, stoji na ulazu sa kesom ukrasa u ruci.

– Šta me gledaš? Brzo po lampice. I evo ti pare i da si kupio lep paketić. Ne vraćaj se ako nije veći od tebe.

I tako sam ja sa Staninim novcem u rukama jurio kao bez duše do obližnje prodavnice igračaka, moleći se da još uvek nisu zatvorili. Na moju sreću, radno vreme se nije ni približavalo kraju tako da sam sa radnicom natenane mogao da biram. Slagalice, „Ne ljuti se čoveče” i razne društvene igre, vozići, Krcko Oraščić, mali automobilčići na daljinsko upravljanje, lego kocke… Ma nema čega nije bilo. Da mi telefon nije pozvonio, nikad odande ne bi ni izašao. Bila je to nestrpljiva Stana koja je gunđala kako su svi muškarci vidno nesposobni, a u pozadini se čuo Rajkov glas. On je dobacivao, Stana je gunđala. Sve po starom, pomislih. I potrčah ja nazad. Jurio sam ulicom, zamalo se okliznuvši. Ali bolje i tri preloma nego Stanin prek pogled. Lakše podneti. I imao sam šta da vidim ispred zgrade. Stana, Liz i Rajko prave Sneška. Donela ona šargarepu za nos, Liz dugmiće za oči i usta, a Rajko izneo kapu i šal koji su pripadali njegovom sinu jer: „Ovom  belom  momku  je sad potrebnije”. I dok su oni pravili Sneška, a Rajko zadirkivao Stanu, ja sam se bacio na osposobljavanje jelke. Nisam bio vešt sa ukrasima, ali je Liz pritrčala da pomogne. Razletela se ona na sve strane, gurnula me par puta, stala na moje ruke da bi namestila Deda Mraza na vrh, a onda smo zajedno stavili lampice i sve je zasijalo. Zgrada koja je donedavno bila oličenje sivila u svom onom snežnom belilu, sad je postala najlepša, pa slobodno mogu reći, u kraju. Imali smo svoju jelku, svog velikog Sneška. 

I dok sam tako zadivljeno posmatrao, Stana me je gurnula i pružila nešto crveno. Želela je da budem Deda Mraz. 

Nije mi trebalo dugo da se obučem. Zgrabio sam paketić i jurnuo ka najvišem spratu naše zgrade. Dete me je zadivljeno gledalo. Izgledalo je kao da će da poskoči. Brzo smo ga spremili i ja sam ga u rukama izneo napolje. Grcao je, plakao, divio se jelci, divio paketiću, a onda se samo okrenuo ka Snešku… Prineo sam ga i nakon dva, tri trena on je pažljivo dodirnuo njegov snežni obraz. Bilo je to prvi put posle dve godine da je osetio sneg. 

Dugo smo tako stajali. Držao sam ga u rukama i nije mi bilo teško. A onda se okrenuo i čvrsto me zagrlio. Nisam mogao da zadržim suze. Stana mi se smejala jer muškarci ne treba da plaču, Liz i Rajko su pevali nešto o zvončićima poput dva deteta, a ovo dete u mojim rukama me je čvrsto stezalo. Jedanaestogodišnji kvadriplegičar je jednostavno sijao. I posmatrao Sneška za kog sam siguran da je bio skoro živ. Imao je neki veseli pogled. Postao je… Jedan od nas. Novi stanar Ulice 28. 

I ko zna, možda će i njega Stana progoniti za kiriju.

Autor: Marija Savić

Prvi deo pročitajte na: https://casopisinterfon.rs/2017/01/14/snesko-iz-ulice-28/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *