Marko Katić, poeta čije vreme tek dolazi

Marko Katić, lirični poeta rođen 1990. godine, student Srpske književnosti i jezika, umetnik u nastajanju. Predstavio se dvema uspešnim  izložbama – FOTOSINHRONIZACIJA i sada multimedijalni projekat i performans pod nazivom MARK, u kojima svoje misli u vidu pesama projektuje na tela koja govore sama za sebe. Za sada još anoniman javnosti u svome stvaralaštvu, upoznajte poetu čije vreme tek dolazi. 

Pišete, idete na književne večeri, imali ste dve uspešne izložbe svojih pesama… Kako izgleda Vaš radni dan, odnosno da li imate određeno vreme kada pišete, kada stvarate? Kada je u pitanju pisanje i stvaranje, ne postoji mesto ili vreme koje je predviđeno za to, bar za mene. Svaki tekst koji sam napisao ili bilo koja umetnička aktivnost koju sam imao, desila se u vreme kada sam najmanje razmišljao o tome. Svaki napor koji je bio da napišem nešto u onom momentu kada se to očekivalo je propao, mada, ako sam pod pritiskom i imam rok za koji moram da završim nešto, desi se da napišem u jednom dahu i naletu inspiracije.

Šta Vas motiviše da pišete i kada niste raspoloženi za to? Motiv mog pisanja u većini slučajeva bude inspiracija sa ulice, kada ugledam neki par, ili nekoga da šeta sam. Tada u glavi sam razvijem sliku o njihovim životima i iz te priče koju sam razvio na osnovu toga šta sam video, razvijem totalno novu priču, koju u najvećem broju slučajeva, stavljam u prvo lice, kao da sam ja neko od tih ljudi. Mada, ne bežim od toga, da su nekadašnje emotivne veze ili raskidi istih bili inspiracija.

O čemu Vaše pesme govore? Iako me je u nekim momentima malo sramota, uglavnom to budu ljubavni odnosi, potreba da nečijom blizinom, nekada o razočaranjima, provuče se malo tuge… Zavisi uvek od trenutnog raspoloženja.

Kako dolazite na ideju za naslove svojih pesama? To mi je najveći problem kada završim neki tekst. Najradije bih ostavio da nemaju nikakve naslove ili označio brojevima. Uglavnom dam da neko pročita i kaže mi jednu reč koja im prva padne na pamet nakon toga. Najmanji broj tekstova sam lično ja „krstio”. Ako sam kojim slučajem ipak to ja uradio, onda bi to bila neka upečatljiva reč iz teksta. 

Fotografija 1

Kao mladom piscu šta  znači to što čitaoci kažu da vide u Vašim pesmama? Kakva je njihova, dosadašnja reakcija? Neki od najlepših osećaja je kada posle čitanja mojih pesama i tekstova, dobijem poruke ili mi lično kažu da su videli sebe i pronašali svoje postupke, raskide, neostvarene ljubavi, želje ili da sami čak razviju neku novu priču ili interpretaciju tih pesama o kojoj ja nisam mislio… Tada znam da sam uspeo da svoju poeziju napišem najjednostavnije, da će se u njoj pronaći i neko koga ne privlači poezija.

Pretpostavljamo da Vam je najdraži poklon knjiga, možete li neku  izdvojiti? Ko su pesnici/pisci na koje se ugledate? Ljubav prema knjigama mi je urođena od strane roditelja, a u momentu kada sam započeo studije na Filološkom fakultetu, onda je to preraslo u opsesiju da sebi obezbedim privatnu biblioteku i evo i dalje radim na tome. Možda je knjiga koja je na mene još kao dete do dana današnjeg ostavila najveći utisak, upravo knjiga Vilhema Haufa pod imenom Mali Muk. A kada su u pitanju oni na koje se ugledam, reći ću samo da volim poeziju Branka Miljkovića, Alekse Šantića, Miroslava Antića i mogao bih još puno njih da nabrojim.

U zemlji u kojoj se neguje „kultura propadanja kulture“ kako je baviti se pisanjem? Ljudi vole da čitaju nešto što im neće predstaviti još veće opterećenje od onoga sto je njhova svakodnevica, pa pribegavaju nečemu što će ih opustiti, ugrejati ih i nečemu gde će videti da postoje i drugi ljudi koji možda razmišljaju kao oni. I umesto u knjigama, sve je vidljivija praksa da je književnost i umetnost uglavnom smeštena u rašunare, telefone, ekrane uopšte, tako da im je trenutno na taj način najlakše približiti kniževnost.

Planirate li možda da svoje pesme objavite u  knjizi? To mi svakako jeste u planu već duži period, ali zbog manjka vremena nisam u mogućnosti da se u potpunosti posvetim tome, ali ako to bude uskoro, bićete obavešteni sigurno.

Fotografija 2

Član ste uredničkog tima prvog regionalnog književnog maratona „Beogradski Čitač“…  Kako je do toga došlo i čime se „Beogradski Čitač” bavi? „Beogradski čitač” je projekat koji afirmiše čitanje knjiga i podržava stvaralaštvo mladih. U tom projektu čije su inicijatorke Gordana Vlajić, Gordana Pešaković i Tanja Šikić, najmlađi sam saradnik za sada i postao sam deo projekta tako što sam se ohrabrio da svoju poeziju pročitam javno na otkrivanju skulpture „Beogradskog čitača” u Čuburskom parku na Vračaru, nakon čega su me inicijatorke pozvale da učestvujem u organizaciji. U sklopu projekta smo u aprilu 2016. godine organizovali Prvi književni čitalački maraton koji je trajao 24 sata neprekidno. Za sve vreme tokom tih sati čitana je autorska književnost osnovaca, srednjoškolaca, afirmisanih pisaca i pesnika, kao i neafirmisanih koji su se prijavili i izrazili želju za učešćem.

Od skoro ste deo ekipe Play radija… U kojim terminima možemo da Vas slušamo i šta je to što možemo čuti tokom Vašeg emitovanja? Nedelju dana pred kraj sada već prošle 2016. godine sam ostvario jednu od svojih želja i postao deo okipe na Play radiju na kom vodim uživo emisiju koja se emituje svakog radnog dana u intervalu od 18 do 22 sata. Tokom te emisije imamo priliku kao i tokom onih ostalih 20 sati u jednom danu, da slušamo najbolju stranu muziku današnjice. Pored toga, uvek imamo nekih zanimljivih, šaljivih tema o kojima proćaskamo, dosta često delimo karte za pozorišta, bioskope, knjige, Stand up komedije… Kada budete poslušali, biće vam mnogo jasnije.

Imate višegodišnje iskustvo modelinga… Koje su dobre i loše strane tog posla?

Da, poslednjih 7 godina se aktivno bavim modelingom, pored svih obaveza koje nametnem sebi ne iz nužde već zato što volim da mi dan bude raznovrsno ispunjen i da mi nikada ne bude dosadno. Dobre strane ovog posla su što je ovo posao u kom maksimalno možete da se opustite i zabavite, upoznate ljude sa raznim zanimanjima, sklopite nova prijateljstva, kontakte, dobijete preporuke za druge poslove i ako bih nastavio da nabrajam sve, ne znam kada bi došao kraj tome, a što se tiče loše strane, možda je to da nikada ne možete znati koliko ćete ostati na jednom poslu. Fotografisanje moze trajati nekada i sat vremena, ali zbog mnogih različitih faktora može trajati i po 6 i više sati sa promenom nekoliko različitih odevnih kombinacija, poza što može biti jako iscrpno, a snimanje reklama tek može biti veliki gubitak vremena zbog mnogih ponavljanja što može naporno, kao i snimanja u letnjim odevnim kombinacijama u sred zime, ali opet, kada volite nešto, zaboravite na umor, vreme ili hladnoću.

fotografija 3

Sa kim ste sve sarađivali tokom modelinga?

Što se tiče snimanja reklama, radio sam sa skoro svim domaćim produkcijama i bio sam akter u reklamama za Telenor, Vip, MTS, Smart automobile, Idea markete, Roda markete, Sportske kladionice, MC Donalds, Prva TV, Ultra energy energetsko piće… Sarađivao sam sa mnogim umetničkim fotografima, najviše sa Nemanjom Vorkapićem, kada su u pitanju drugi fotografi, tu su i Marko Arsić, Marija Pešić, dizajnerkom Marinom Mićanović, mladi dizajneri sa svojim brendovima, Đorđe Baščarević, Maria Krnić Maio, Ivan Golubović, Diya Shiki i sada neki od poslednjh poslova koje sam radio su fotografije za Gagliardi odela i švedski brend North Republic Sweden.

Želite li nam nešto reći o sebi čega se nismo dotakli u ovom  intervjuu? Koji su Vaši dalji planovi ? Pored projekta „Beogradski čitač”, učestvujem u još jednom pod nazivom „Krilate pesme”, čije su autorke Ivanka Radmanović, Gordana Vlajić i Milosava Pavlović, a koji za cilj imaju da poeziju dovedu do ljudi i one organizuju čitanje poezije na neobičnim mestima. Do sada su to bili tramvaj na liniji broj 2, brod koji krstari Savom i Dunavom, voz koji saobraća na relaciji Beograd – Sremski Karlovci, a u planu su i neka druga mesta uskoro. Pored toga bih pozvao sve one koji vole da pišu, da se prijave i postanu deo Tibine „Mladi dolaze” u organizaciji Udruženja književnika Srbije ciji sam takođe član. Želim da spomenem da je gost  na projektu MARK,  bila „Si unique silk” umetnice Ivane Strugarević, a saradnik na projektu je bio i  Miloš Knežević, student Digitalnih umetnosti na II godini, smer Grafički dizajn na Metropolitan Univerzitetu.

A što se tiče daljih planova, najviše ću se posvetiti trenutnom poslu na Play radiju, završavanju fakulteta, i u planu mi je već proširenje poslednjeg projekta za sve one koji nisu bili u prilici da vide.

Bojana Erić

fot 4

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *