Neki drugi meridijani

Dok sam tražio sebe, našao sam nju. Skoro pa poetično. Više je bila stvar fizike, dve jedinke koje su se našle u istoj prostor-vreme celini, gladne i željne. I hemije, jer je iskrica zablistala prilično brzo i nije se gasila. Nije mi dala odgovore, ali mi je uzvratila pravim pitanjima. Doskočila mi je i pridružila mi se na mojoj visini sa koje posmatram izazove. Toliko sam bio srećan u tom prvom trenutku. Postao večnost, jer sam tako odlučio. Ako je uvek sada, ako prošlo i buduće zapravo ne postoji, biram da mi Sada bude Tada kada sam stajao ispred nje, potpuno opčinjen i odlučan da uvek tu stojim. Nekako izgubljena, a ipak svesna svega oko sebe, zbunjeno je odgovarala i dovijala se kako da nastavi razgovor. A to je bilo tako lako, tako prirodno. Sve je bilo tako prirodno, kao što se oblaci kreću i kao što se smenjuju noć i dan.

Nismo bili sa istih meridijana, ali smo bili na istoj talasnoj dužini. Nisam znao kuda da je vodim, tako prirodno sraslu uz mene. Hteo sam samo da mi ne umakne. Dan više nije bivao dug ili kratak, sunčan ili vetrovit, bio je sa njom, pored nje, pa i bez nje. Ti su bili najsuroviji. Tu nije bilo ni fizike, ni hemije, ni ničeg vrednog pomena, samo dosada. Kako najednom da ti vreme postane obeleženo nekim? Ne satom, radnim vremenom, snom, nego nekim? Ušeta tako, polomi sve satove i kaže: „E sad sam ja velika i mala kazaljka, ja smenjujem dane.“  Kako ima toliku moć? Ja sam joj to dozvolio, eto kako. Kao i svima ostalima koji misle da mogu da nam vedre i oblače. Pustiš ih i daš im slobodu da tobom upravljaju. Tada ti gubiš svoju.

Nisam na vreme postavio granice, ni sačuvao svoje vreme. Zato sam veći deo proveo u čekanju. Čekao da je vidim, čekao da pozove, da dođe, da me prihvati kao dar, da mi bude dar. A toliko prezirem čekanje! Po samoj definiciji, to je gubljenje vremena. Ne važi ono –  bilo je vredno čekanja. Ništa nije vredno gubljenja vremena, jer to nije nešto što se može nadoknaditi. To je kao prosipanje zaliha vode u pustinji, nema rezerve, to što imaš, to je sve. Dakle, čekanje prezirem. Ali nije bilo baš nekog izbora. Tako dražesno nemanje izbora.

Voleo bih da može da razume izvorni oblik mojih reči, da može malo da priđe mojim meridijanima, pa da me shvati još lepše. Neverovatno je bogatstvo to što sam sposoban da se na jednom od zemaljskih jezika njoj obratim, na jednom zajedničkom. Takođe je sreća što su zagrljaj i onaj duboki pogled u zenice, onaj koji traži očno dno i obrise duše, univerzalni, pa ga razumeju ljudi svih meridijana.

Voleo bih da nisam bio u toj prostor-vreme celini, baš tada i tu, pa da je nisam ni upoznao. Bar ne bih znao da neko takav postoji, pa bih mogao lepše i u neznanju da spavam. Spavao bih mirno, a živeo bih sa nadom da će se pojaviti neko za mene dobar. Ovako više nema te nade, jer je to neki limit, našao sam ga. Sad mogu samo da ga uhodim i ne dam mu da pobegne. Iako ona luta nekim svojim meridijanima. Luta i osvrće se da proveri da li je pratim. Ne mogu to da vidim, ali uteha bogato hrani maštu.

Autor: Jelena Jakovljević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *