Profesorka klavira rekla je: Ovo nije bila kompozicija Mocarta, slušali ste delo Marka Matovića

Marko Matović je kompozitor i pesnik rođen 1977. godine u Kragujevcu. Potiče iz lekarske porodice, umetnički nastrojene od koje je nasledio ljubav prema muzici i širokom dijapazonu umetnosti. Uz ploče Bitlsa, Stonsa, Pink Flojda, Dorsa, Čik Korea i mnogih istaknutih stvaraoca,  Marko sve dublje zalazi u svet muzike uočavajući da muzika postaje njegova svakodnevnica. Klasičnoj muzici posebno se divio, ističući da je kvalitet klasične muzike još kao mali dečak uspeo da stavi po strani. Njegov otac bio je posebno pasioniran muzikom. Muzika se u domu porodice Matović oduvek slušala glasno, a instrumenti koji su polako pristizali u njihov dom nagovestili su da će muzika odrediti put u životu…

Kome?

Životni put Marka Matovića određen je muzikom.

Sa tri godine na poklon je dobio gitaru koja je ubrzo završila u olupanom stanju, ali plastični saksofon koji je dobio ubrzo nakon gitare produbljuje odnos prema džez muzici kojoj je Marko i danas ostao verno naklonjen i odan.

Jedna od anegdota iz perioda kada je Marko bio dete jeste situacija u kojoj je od strane gostiju prilikom proslave u porodici Matović pretrpeo više od verbalne kritike. Na nagovor gostiju i članova porodice Marko je pokušao da uz muziku Čarli Parkera (Charlie Parker) izvede improvizaciju na svom saksofonu. Gosti su burno reagovali na Markove improvizacije na saksofonu, te su momenat posluženja iskoristili kako bi mladog improvizatora pogodili nekom vrstom predmeta, što je naravno bilo duhovito i u svrhu šale, isto kao što bi na milozvučnu melodiju reagovali skandiranjem i podrškom aplauza.
Put ovog umetnika, trnovit je, čudno neobičan i nesvakidašnji. Figura oca, presudna u životu Marka Matovića utiče na onaj logičan niz, sled situacija koje nastupaju u ranom periodu detinjstva.
Marko upisuje nižu muzičku školu u Kragujevcu, odsek za klavir, i priznaje da ga višečasovno vežbanje nikada nije okupiralo, kao i to da možda ni od prvog dana sebe nije video u toj vrsti zanimanja.
Ne obraćajući pažnju na taj događaj ranije, ali sada, uz široki osmeh na licu, Marko je sa nama podelio priču vezanu za njegov prvi javni nastup iz klavira.
Na časovima klavira imao sam užasnu tremu, i  sećam se jednog nastupa prilikom kog sam javno svirao Mocartovu sonatinu napamet, tada sam imao sedam ili osam godina. Imao sam nezamislivo veliku tremu, nisam želeo da nastupam, posebno pred svojim ocem koji mi je uterivao neopisiv strah. Svirao sam dva minuta onako kako je muzika tekla, dok u jednom trenutku nisam shvatio da ne mogu da se setim nastavka iste kompozicije. Shvatio sam da je najbolje da u skorijem trenutku završim sa sviranjem, kadencom ili makar priblizno sličnim završetkom kako je to Mocart napisao. Ja sam dosvirao svoj kraj, poklonio se, izašao napolje. 

Moja profesorka je bila jako ljuta. Nakon internog časa, rekla je mojim roditeljima: “Vi imate jednog veoma posebnog sina. On večeras nije svirao Mocarta, on je svirao Matovića. 

Pretećim pogledom stavila mi je do znanja da to nije način interpetriranja nečijeg notnog zapisa.

Ponovni uticaj oca, naveo je Marka da svoja interesovanja za muziku i svu ljubav prema njoj usmeri ka procesu stvaranja, a da proces reprodukcije stavi po strani. Ovaj trenutak, ključno utiče na Markov dalji razvoj, jer u srednjoj školi formira i svoj prvi bend, bend koji se bavi izvođenjem autorske muzike. Marko je svirao klavijaturu i pevao, ali značanije od toga, bio je  autor svih tekstova i muzike. Uz isti bend, nastupa na brojnim takmičenjima, festivalima, Zaječarskoj gitarijadi pri čemu je ovaj period bio propraćen i fizičkom promenom. Devedesete godine… nitne, kožne pantalone, duga kosa, život u stilu rokenrola.
Bendovi su se raspadali, nastajali su novi. U Markovom bendu za stvaranje njihove muzike veliki uticaj u tom trenutku je imala muzika Flojda i Dorsa, posebno je težio keyboard sound-u. 
U svojoj osamnaestoj godini okreće se zvuku Berklija, polako na njega sve dublji uticaj vrši i  poznavanje svih muzičkih pravaca, pri čemu svoj senzibilitet pronalazi u fusion muzici i bogatim aranžmanima. Sva njegova htenja i ambicije ukazuju na sledeći korak – odlazak u Beograd na konsultacije kod profesora Srđana Hofmana, u čijoj će klasi studirati samo godinu dana kasnije.
Srđan Hofman, tadašnji dekan Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu prepoznaje sav potencijal i talenat koji određuje put mladog kompozitora. Nakon godinu dana velikog napora, truda koji je  uložio kako bi položio diferencijalne ispite iz perioda srednje muzičke škole i pripremio izuzetno obiman i složen prijemni ispit za kompoziciju, Marko je postao student u klasi renomiranog profesora i kompozitora.

12438993_10153437428237399_8349544952795248563_n

Impresije o svojim studijama Marko objašnjava na ovaj način: “Časovi kompozicije su individualni časovi, časovi sa jednim profesorom u jednoj sobi gde se stiče znanje, i  gde se stiče kompozitorski zanat. U bilo kakvom  zanatu ne postoji bolji način učenja nego individualno, to su dve osobe koje nešto dele. Ono što profesor prenosi na studenta je u tom trenutku upućeno samo njemu, i odnosi se samo na njega.Za razliku od mojih kolega za koje je upis na fakultet bio samo još jedna stanica u njihovom kontinuitetu, za mene je fakultet bio katarzičan. Sve znanje, muzičko obrazovanje stekao sam na muzičkoj akademiji.

Osim impresija vezanih za studentsko vreme koje je od njega napravilo sve ono što je danas, Marko često govori i o tome na koji način je razumeo čitav opus muzike, tretman zajedništva i kako su na njega uticali različiti stilovi u muzici i muzičkom jeziku. 

Sve je to slagalica. Za mene je metarmofoza bio susret sa notnim zapisima muzike iz 20. veka. Ne klasičarska literatura, romantičarska literatura, svoj senzibilitet sam pronašao u muzici koja je nastala u dvadesetom veku. Dan danas, sećam se kada sam prvi put čuo delo Igora Stravinskog – Posvećenje proleća. To muzičko delo je promenilo moj DNK. Svoja oduševljenja pronalazio sam i u muzici Bartoka, Prokofjeva, Mesijana, i tada se kao tačno, istinito potvrdila i teorija mog tadašnjeg profesora Hofmana, da je u muzici sve dozvoljeno ukoliko ima smisla.

Za  svoj  period muzičkog sazrevanja  kao bitno ističe mirenje populizma sa savremenom umetničkom muzikom, za šta smatra da nije neophodno, ali je u njegovom slučaju bilo više nego očigledno jezgro putem kog je gradio svoj put u muzici i njenom stvaralaštvu. 

Na pitanje šta je ON, kao kompozitor?!?
Širinu zanata i  mogućnost  da pop kulturne elemente mogu da koristim kao nukleus i da na osnovu toga pravim umetničko delo. To može biti i banalna floskula, može biti i emotivna floskula, ali to je ono što na neki način pripada mom stilu, ta nemogućnost da se pobegne od pop kulture kao osnovne ćelije izgradnje. Sve ostalo je umetnički, kao i finalni prozivod koji uvek mora biti umetnički.

Ono što bi Marka Matovića najviše moglo izdvojiti kao kompozitora jeste upečatljiv i izuzetan značaj pozorišnoj sceni koji je dao svojim komponovanjem. Ostvario je niz uspešnih projekata u pozorištu, ali ništa manje i na filmu.  Zbog svog privatnog okruženja u kojem je oduvek bilo mnogo glumaca, filmadžija, reditelja, producenata, svoj put i  iskrenu ljubav prema istim interesovanjima uspeo  je da pretoči u zanimanje. Prva poznata predstava koju je radio nosi  naziv “Iskoristi dan “ reditelja Đorđa Milosavljevića, dok je u prvom filmu za koji je komponovao muziku koristio tematiku balkanske melodije u kombinaciji sa elektronskom muzikom. Zaljubljen u pozorište, pri komponovanju za pozorišne komade nije voleo da “guši” akademskim manirom,  mada se uvek oslanjao na akademsko znanje. Sa lakoćom je pisao muziku i lako je prihvatao i podnosio rediteljeve želje. “Samoubistvena pepeljuga”; “Porfirogeneza” ; “Gospođa ministarka” ; “Ko se boji Virdžinije Vulf” ; “Čudo u Šagranu” ; “San letnje noći” ; “Romeo i Julija” ; “Šine” samo su neki od naziva predstava za koje je pisao muziku u svom opusu stvaralaštva. Za mnoge od nabrojanih predstava, Marko je dobitnik međunarodnih nagrada, i velikih  priznanja.  Pozorištem i  autorskom muzikom aktivno se bavio od 2001. do 2010. godine, i iza sebe ima više od šesnaest predstava.

https://www.youtube.com/watch?v=YtHftJEkg6A&t=12s

16245036_10154361800072399_1555031687_o

 Filmskom muzikom se trenutno bavi mnogo aktivnije.  

Muzika u pozorištu pomaže glumcima da bolje razumeju svoj lik, da bolje postanu svoj lik i sa njim izvuku sve ono što je neophodno. Kao što se u muzici mnogo toga određuje dinamikom, agogikom, artikulacijom, tako muzika, gluma, mizanscen, režija, svetlo,  jesu  elementi  koju predstavu čine predstavom. Pozorište svoju draž sadrži u  tom osećaju pripadnosti, zajednice koju neminovno stvara. Od prvog dana, od prve probe i prvog čitanja teksta sve do poslednjeg progona svi su u pozorištu zajedno.

Pozorištu bi se uvek vratio, ali ne krije da mu je rad i učešće na filmu otvorilo neke nove poglede.
Svi u filmu žele momenat katarze,  zato je muzika u filmu najbezazlenija manipulacija koju kao ljudi možemo da doživimo. Kada muzika uspešno upliva u film,  teško muziku možemo odvojiti od filma. Hans Cimerova (Hans Zimmer)  muzika za ‘Gladijatora’ se svakako u tom smislu može nazvati jednom veoma uspelom simfonijskom kompozicijom, koju možemo svrstati u formu svite.  Ono što film  otvara u odnosu na pozorište  je medijum simfonijskog orkestra, a ja sam u taj medijum zaljubljen. Više volim da pišem orkestrasku muziku u odnosu na kamernu muziku, a ono što najmanje volim da pišem jesu solističke kompozicije. Zanima me hod između kamernog orkestra i simfonijskog orkestra, a film to gotovo uvek zahteva.”

Markova “filmska ostvarenja”  jednako su uspešna kao i muzika za pozorište koju stvara: “Dašak” ; “Pasulj” ; “Krug” ; “Ritual” ; “Između nas” ; “Off”  kao i trenutno aktuelan film koji je nedavno svoju premijeru doživeo i pred beogradskom publikom “Saga o tri nevina muškarca”.

https://soundcloud.com/marko-matovic/marko-matovic-target 

Svoje kompozitorsko umeće  okušao je u stvaranju i  komponovanju muzike za igrice. Kombinovanje elektronskih efekata sa simfonijskim kontekstom je ono što ga takođe interesuje sve više. Industrija igrica danas i zahteva kombinaciju orkestra + elektronska postava. Pri komponovanju muzike u svrhu igrice vrlo bitnu ulogu ima mix koji na kraju rezultira moćnim, velikim, simfonijskim zvukom.

Trenutno, Marko paralelno radi na muzici za filmove, igrice, i muzici za serije. Voleo bi da u budućnosti više vremena odvoji i posveti stvaranju umetničke muzike. Misli da se vremenom i muzički ukus menja, te ga trenutno inspiriše i pokreće sasvim novi vid lirike, poetizovanja, romantizovanja stvarnosti. Inspiriše ga sve ono što nam poezija daje kroz vreme, a opet je vanvremenska.
Želim da u svoju muziku utisnem novu liriku, bez obzira na to šta ljudi govore.

Svoju zamisao o muzici pred svako komponovanje počinje i završava mišlju našeg velikog dirigenta, maestra Mladena Jagušta: 

Prevashodni doživljaj muzike je emocija, tek onda sledi razumno shvatanje muzike.

https://soundcloud.com/marko-matovic/sets/marko-matovic-glasovi-neba-pod-zemljom

Nikolina Kovačević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *