Smeđi uvojci i kolač posut onim svetlucavim što žene nazivaju „šljokicama“

Upoznali smo se jedne zime u bolnici u obližnjem gradu. Nakon što mi je dijagnostikovana ozbiljna upala pluća, poslali su me u grad i rešili da me tamo zadrže dvadesetak dana. Neću poricati da mi je prvih nedelju dana bilo strašno dosadno. Sestra uđe, promeni bocu za infuziju, izađe i onda sve zamre. Pokušao sam da sklopim neko prijateljstvo, ali avaj! Penzioner pored mene nije bio zainteresovan ni za šta sem za šah koji nisam umeo da igram. A i bio je napola gluv, tako da sa njim nije bilo moguće razmeniti više od dve-tri pristojne reči. I tako sam ja svaki dan provodio šetajući do prozora i nazad do kreveta, većinu dana spavajući ili razgledajući knjige u potrazi za daškom inspiracije. Inače sam arhitekta po zanimanju. Ali ne pristalica onih modernih betonskih grdosija koje svojim krovovima paraju oblake, već onih starih, veličanstvenih skulptura koje su uspešno odolevale vremenu. No, da ne davim ja o svom poslu. 

I tako sam jednog dana stajao pored prozora i razgledao pažljivo jedan hrast u dvorištu kad su se vrata sobe otvorila. Nisam obraćao mnogo pažnju, jer sam pretpostavio da moj cimer opet ima društvo za šah, ali neko je prijatnim glasom prekinuo tišinu: „Zdravo. Hoćeš li uzeti?“ Okrenuo sam se sa određenom dozom straha jer, Bože moj, šta to čovek može nuditi na ovom sumornom mestu koje je u pozne sate bilo beživotno, iako je bar pedeset duša boravilo na njemu. Nisam stigao ni reč da prozborim, kad se u mojoj ruci našla korpica sa plavim kolačićem posutim onim što žene nazivaju „šljokicama“. I tako je ovo malo veličanstvo, zvano kapkejk, sijalo u mojoj ruci, dok sam ja bez daha posmatrao njegovog donosioca. Ispod male crvene kape virilo je par smeđih uvojaka. Verovatno bih ih posmatrao još dugo da me glas mog cimera nije trgao iz opijenosti: „Mali, misliš li ti to pojesti ili ću ja?“ I tad bacih pogled na kolačić u svojoj ruci. Bilo je to nešto možda najukusnije što sam probao. 

Te noći nisam ni spavao. Mislio sam na dva krupna crna oka, na smeđe uvojke, kolač sa plavim filom i pitao se šta neko takav radi na ovom mestu. Kasnije sam saznao da je ona vlasnica jedne poslastičarnice i da svaki dan donosi hrpu svojih malih veličanstava za celu bolnicu. Nisam ni bio svestan da se ljudi mogu toliko radovati koliko se raduju njenoj pojavi i poslužavniku s ružama u njenoj ruci. Htela je sve da usreći. A i umela je to. Imala je osmeh pred kojim bi se i grčke boginje postidele. I mlado i staro srce bi zaigralo pri samo jednom pogledu. Često sam morao da pognem glavu od stida, jer su mi se i same oči smejale pri njenom dolasku. Mada, ona je sve znala. Samo bi se zarumenela, stidljivo nasmešila i tako ponekad zablentavila, da je s tacnom umela da stoji par minuta ispred mene. A onda se okrene i veselo otrči. Imala je leukemiju. Nisam znao. Nisam ni želeo da poverujem u to. Uvek je bila vesela. I sređena. Dama jednom rečju. Ne, nisam mogao da verujem. A ni želeo. 

Ubrzo su me otpustili. Ali je na moje mesto došla ona. Posećivao sam je svakog dana. Ponekad bih i prenoćio. Bolničari su se trudili da mi obezbede dodatni krevet, ali nisu uspeli. Spavao sam sedeći sa glavom u njenom krilu i jednom njenom rukom na obrazu, a drugom u svojoj ruci. Imala je neverovatno male i nežne ruke. U moj dlan bi stala njena oba. Voleo sam dugo da je posmatram. I često sam tiho plakao. Prvo je gubila svoje uvojke, a onda… Ipak je svako jutro započinjalo njenim osmehom. U znak saosećanja i poštovanja prema ovom nadljudskom borcu, došao je lokalni frizer i svima skratio kosu. Nikada je nisam video da plače. Ali su tog dana njene oči bile pune suza. Žene su stavile marame, a muškarci su hodali ogoljenih glava. I svako se ponosio time. 

Jedne večeri, doneo sam ruže da je oraspoložim. Ljutila se što sam ih isekao, ali je bila očarana mirisom. Toliko očarana da je moj grub obraz osetio dodir njenih mekanih, pomalo vlažnih usana. Zaspali smo. Ja sa glavom na njenom obrazu, sa njenim rukama u svojim. Jedna je bila blizu mojim usnama. Osećao sam njen dah. Mogao sam da je posmatram satima. Bila je tako lepa. Skromna. A ipak… Ipak bi se i same kraljice morale postideti u njenom prisustvu. Zaspao sam. Ali je moj san bio lagan. Neka zebnja je stezala moje srce, a grlo mi se i samo grčilo. Ona je sve teže disala. Smogla je snage toliko da mi u ruku stavi jednu svesku. A onda… Onda je otišla. I zamrlo je ponovo sve. Danima niko nije progovorio ni reč. Moj cimer nije ni dodirnuo svoj šah. Niko nije želeo da pokaže nepoštovanje.

Prošle su dvadeset dve godine od tada. I dalje hodam ogoljene glave. U znak poštovanja, divljenja koje i dan-danas osećam prema onom božanskom biću. Moj nekadašnji cimer je često voleo da kaže kako misli da su se i onom gore prijeli njeni kolači, pa ju je oteo da uživa u tim malim veličanstvima. Moguće. Neka zna koliko ga mrzim što sad gleda te uvojke. A ja… Sećate se sveske? Usudio sam se da je otvorim tek nakon više dana. I danas… Vodim poslastičarnicu u Ulici Tri dunje. I ako vas put ikada nabasa, uđite slobodno. Dobićete šolju čaja sa vanilom. Uživaćete u mirisu lavande na koji je i ona uvek mirisala. A ja… Ja ću vam na poslužavniku sa ružicama poslužiti korpicu sa kolačem sa plavim filom i onim svetlucavim što žene nazivaju „šljokicama“. I ne zamerite što ne otvaram od sedam sati ujutru. Svakog jutra cela bolnica prvo mora dobiti kolače. Tako je želela. A ja… Ja ne bih hteo da se ljuti kad je opet budem sreo. Negde u nekom drugom životu. A ako već mora da se ljuti, neka to bude zbog onih isečenih ruža. Ljutiće se, ali uvek će na kraju popustiti i nasmejati se. A onda… Znate već.

Autor: Marija Savić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *